О историји сада

 

Историја је учитељица живота.

Колико смо  до сада научили од наше „Учитељице живота“?

Да ли ученици беже са часова историје или то раде и наставници?

Можемо ли остварити завет наших предака?

То су питања о којима ће се расправљати и о чему ће се писати на овом месту.

Добро дошли!

Оставите коментар

Објављено под Садашњост

ПРОФЕСОРИ И УЧЕНИЦИ ГИМНАЗИЈЕ У ПОЖАРЕВЦУ, PRIMUS INTER PARENS

Аутори: Радмила Миловић, Зоран Глигоријевић, Славица Дуруз


Мср Марија В. Запутил

ШОСМО „Стеван Мокрањац”, Пожаревaц, Пожаревачка гимназија, Пожаревац

КО СУ ПРОФЕСОРИ И УЧЕНИЦИ ПОЖАРЕВАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ? (Радмила Миловић, Зоран Глигоријевић, Славица Дуруз (2020). Професори и ученици Гимназије у Пожаревцу, Pimnus inter parens, Београд: Orion art; број страна: 333)

Године 2020. светлост дана угледала је значајна књига за Пожаревачку гимназију, заправо, друга књига триологије о Пожаревачкој гимназији – Професори и ученици Гимназије у Пожаревцу. Primus inter pares. Први део ове трилогије носи наслов Хроника Пожаревачке гимназије 1862–2003 аутора Радмиле и Милана Миловића, а очекујемо да ће се убрзо појавити и трећа најављена књига у којој ће у центру пажње бити ученици школе који су дали значајне резултате у граду Пожаревцу. Радмила Миловић , Зоран Глигоријевић и Славица Дуруз , коаутори, проучавајући архивску грађу и историјске чињенице, представили су нам палету значајних и успешних професора и ученика Пожаревачке гимназије с намером да се о најбољима и најуспешнијама непрестано чита, с намером да будуће генерације међу страницама ове књиге нађу своје узоре и идеале.

Књига је несвакидашње структуирана: Слово у предгововору (5–8), потом следе наслови који доминантно описују личност, испод наслова је име и приземе и биографија, Слово у закључку (305–306), Извори и литература (307–311), Биографије аутора (313–318), Изводи из рецензија (319–320), Индекс имена (321–324).
Слово у предгововору (5–8) потписала је Радмила Миловић која је исказала намеру да се у овом летопису представи стваралаштво пожаревачких гимназијалаца. Врло атрибутивно наводи: „Књига која је пред Вама је књига без краја. Она има свој почетак, садржај, поруку, јунаке и њихову причу, али не и крај…” (6). И у праву је. Пожаревачка гимназија тек пише странице своје историје, свог рада, труда и квалитета.
Ко су професори и ученици који су нашли своје место у овом летопису? Аутори су поставили одређене критеријуме: своје место у овој књизи нашли су они који су најзначајније резултате остварили изван Пожаревца. Обухваћени су најзначајнији професори који су предавали до 1945. године; при крају књиге је група младих који су остварили прве значајне успехе и који су далеко од зенита у каријерама, али су аутори свакако желели да њихова имена буду узор и мотив млађим и будућим генерацијама. Захваљујући дугогодишњим истраживањима професорке Радмиле Миловић, пожаревачкој историографији приказана су имена, животне и радне биографије скоро 70 некадашњих ученика Гимназије која су до сада били потпуно непознати пожаревачкој јавности. Аутори Славица Дуруз и Зоран Глигоријевић посебно су истраживали значајне биографије ученика рођених на самом крају 20. века. Сви заслужују да буду наведени у овом приказу. Редом, по години рођења:

  1. Димитрије Тодоровић (1822–1899), искрени заговорник „Опште словенске узајамности…” (9);
  2. Димитрије Гавриловски (1825–1867), књижевник и публициста (10);
  3. Димирије А. Нешић (1826–1872), члан Друштва српске словесности, зачетник руског утицаја на средњошколски образовни систем Србије друге половине 19. века (10–12);
  4. Петар Кречаревић (1827–1899), присталица Вукове реформе, зналац страних језика (12);
  5. Коста Ву(ј)ић (1829–1909), у сећањима својих познатих ученика (13);
  6. Алимпије Васиљевић (1831–1911), почасни члан Српске краљевске академије, члан Друштва српске словесности и Српског ученог друштва (13–14);
  7. Ђура Јакшић (1832–1878), сликар, песник, приповедач, драмски писац (14–15);
  8. Љубомир Стојадиновић (1835–1878), одани пријатељ Ђуре Јакшића и Вука Караџића (16);
  9. Светозар Никетић (1842–1900), почасни члан Српске краљевске академије, члан Српског ученог друштва (17);
  10. Ромуалд Лука (1843–1875), објавио више текстова о српској музици у чешкој периодици седамдесетих година 19. века (17–18);
  11. Васа Филиповић (1843–1923), носилац Ордена Таковски крст и Ордена Светог Саве (19);
  12. Димитрије Павловић (1846–1930), први патријарх у обновљеној Српској патријаршији (20);
  13. Живко Бранковић (1847–? ), један из плејаде ученика Пожаревачке полугимназије (21):
  14. Владимир Карић (1848–1894), писац дела Србија, опис земље, народа и државе (22);
  15. Милан Андоновић (1849–1926), геодета, почасни члан Српске краљевске академије (23);
  16. Илија Душманић (1851–1897), министар привреде, члан Државног савета, посланик (24);
  17. Јеврем Илић (1852–1899), краљев посланик, ректор Богословије у Београду (25);
  18. Јован Ђокић (1853–1937), писац стручних радова, лекар, антрополог, преводилац (25–26);
  19. Никола С. Јовановић Американац (1853–1937), први Пожаревљанин студент на Колумбија универзитету, добар познавалац енглеског језика – први у Србији, дипломата, новинар (26–27);
  20. Мита Живковић (1853–1913), писац и аутор уџбеника латинског језика (27);
  21. Петар Максимовић (1853–1922), судија Касационог суда, министар правде (28);
  22. Стеван Ловчевић (1854–1930), писац уџбеника историје за средње школе (29);
  23. Лука Лазаревић (1856–1936), посланик, министар просвете, аутор Поменика (29–30);
  24. Живко Ивановић Касидолац (1857–1909), управник града Београда, ађутант краља Александра I Обреновића (30);
  25. Јован С. Јовановић Јошка (1857–1917) , оснивач и уредник листа „Грађанин”, посланик (31);
  26. Никола Ђорић (1859–1913), писац историјских драма, приповедач, лекар (32);
  27. Димитрије Путниковић (1859–1910), оснивач Педагошког музеја у Београду (33);
  28. Ђока П. Јовановић (1860–1902), лични лекар краља Александра Обреновића, зоолог (34);
  29. Димитрије Ђорђевић (1861–1941), најбољи телеграфиста свога времена, сарадник Политике (35);
  30. Ђорђе Јовановић (1861–1953), уметник светског реномеа и најплоднији српски вајар (36);
  31. Јован Несторовић (1862–1930), професор, публициста, писац и преводилац (37);
  32. Петар А. Илић (1863–1941), покренуо и уређивао часопис „Рударски гласник” (38);
  33. Ђорђе Петковић (1863–1913), доктор математичких наука (39);
  34. Милош Динић (1864–1921), геолог, директор Српске гимназије у Цариграду (40);
  35. Ђорђе Несторовић (1864–1935), бан Моравске бановине, председник Београдске општине (41);
  36. Љубомир Јовановић (1865–1928), историчар, ћлан Српске краљевске академије, политичар (41–42);
  37. Милан Ј. Димитријевић (1866–1916), носилац Ордена Карађорђеве звезде са мачевима IV реда (42);
  38. Јанко Лукић (1866–1942), класични филолог, доктор наука, професор Велике школе (43);
  39. Милан Шевић (1866–1933), професор Београдског универзитета, педагошки писац (44);
  40. Живко Милосављевић (1868–1900), стручњак за Римско право, професор на Великој школи (45);
  41. Никола Несторовић (1868–1957), професор Београдског универзитета, архитекта (45–46);
  42. Сава Томић (1868–1923), професор и дипломата (46);
  43. Јордан Хаџи Видојковић (1869–1935), учитељ веронауке, издавач листа „Духовна зрнца” (47);
  44. Владимир Јовановић (1870–1934), судско-бригадни генерал (48);
  45. Милош Милошевић (1870–1940), педагог, аутор књиге „Општа културна педагогика” (48);
  46. Јован Кангрга (1871–1936), писац уџбеника за немачки језик (49);
  47. Живојин Аранђеловић (1872–1937), окружни начелник, народни посланик (49);
  48. Рудолф Бикловић (1872–1924), директор Смедеревске гимназије (50);
  49. Живојин Ђорђевић (1872–1957), стручњак за паразитске и патогене протезе, академик, Витез Карађорђеве звезде са мачевима (51);
  50. Миливоје Стојановић (1872–19014), командант Гвозденог пука, витез Карађорђеве звезде (52);
  51. Петар Стокић (1872–1933), син сиромашног обућара, штићеник Стојана Новаковића (53);
  52. Љубомир Дабић (1874–1930), бригадни генерал, тужилац у Солунском процесу (1917) (54);
  53. Љубомир Јовановић (1874–1928), географ, Цвијићев студент, писац тротомог дела „Млава” (55);
  54. Маринко Станојевић (1874–1949), писац Историјске скице„Гимназија у Пожаревцу од заснивања њеног до данас”, школски извештај (56);
  55. Миливоје С. Добросављевић (1875–1950), давно заборављени филозоф науке (56–57);
  56. Васа Лазаревић (1875–?), уредник часописа „Полиција” (58);
  57. Лепосава Максимовић Петковић (1875–19241), преводилац, активна у реду Црвеног крста Краљевине Југославије (59);
  58. Жозеф Фонтани (1875–1939), предавач и ректор Филозофског факултета у Скопљу (60);
  59. Стеван Шапинац (?–?), учесник Мајског преврата (1903) (60–61);
  60. Милосав Дамњановић (1876–1932), носилац три Ордена Карађорђеве звезде са мачевима (61);
  61. Драгутин Дулић (1876–1917), један од оснивача Тајне организације „Црна рука” (62);
  62. Ђорђе Ст. Јовановић (1876–1917), један од оснивача Природњачког музеја у Београду (63);
  63. Драгиша Лазаревић (1876–?), географ, класични филолог, директор средњих школа (64);
  64. Стеван Нешић (1876–1943), генерал, носилац Ордена Карађорђеве звезде са мачевима (65);
  65. Надежда Вељковић (1877–1922), прва социјалисткиња из Пожаревца (65–66);
  66. Војислав Илић Млађи (1877–1944), породична и лична трагедија песника (66–67);
  67. Драгослав Ј. Поповић (1878–1928), добротвор сиромашних, ратни хирург, генерал (68);
  68. Вацлав Ведрал (1879–1952), музички педагог, композитор, хоровођа (69–70);
  69. Бранислав Милосављевић (1879–1944), официр и песник (71);
  70. Војислав Анђелковић (1880–1979), носилац многих страних и домаћих одликовања (71–72);
  71. Јосип Вучетић (1880–1969), Дубровчанин, академски сликар и ликовни педагог (72–73);
  72. Василије Мумџић (1880–1941), генерал, носилац Ордена Карађорђеве звезде са мачевима (73);
  73. Светислац Ђорић (1881–1940), дипломата, доктор правних наука (73);
  74. Богољуб Илић (1881–1956), министар, Витез Карађорђеве звезде са мачевима (74);
  75. Димитрије Шапинац (1881–1958), бригидни генерал, војни судија (74);
  76. Душан Димитријевић (1882–1964), комита, Витез Карађорђеве звезде са мачевима, адвокат (75);
  77. Милосав Јелић (1883–1947), официр, комита, песник (76);
  78. Владимир Цукавац (1884–1965), носилац Ордена Карађорђеве звезде са мачевима (77);
  79. Димитрије Станисављевић (1885–?), министар финансија у Влади Народне републике Србије (77–78);
  80. Милош Требињац (1886–1939), посланик КПЈ у Уставотворној скупштини Краљевине СХС (78–79);
  81. Живојин Цветковић (1886–?), посланик КПЈ у Уставотворној скупштини Краљевине СХС (79);
  82. Љубимир Радовановић (1887–1964), један од оснивача Комунистичке партије Југославије (80–81);
  83. Живота Милојковић (1888–1947), уредник „Радничких новина”, један од оснивача КПЈ (81);
  84. Никола Белосавић (1890–1954), стипендиста Владе Краљвине Србије, лекар (82);
  85. Александар Златковић (1890–1956), првак Народног позоришта у Београду (83);
  86. Милан Богдановић (1891–1964), управник Народног позоришта у Београду, члан САНУ (84):
  87. Александар Вукчевић (1891–?), дипломата (84–85);
  88. Димитрије Димитријевић (1891–1961), професор Медицинског факултета у Сарајеву (85);
  89. Александар Ђурић (1891–1975), књижевник, ратник, правник, преводилац (86);
  90. Војислав Стојановић Рибарац (1891–1919), један од 1300 каплара (87);
  91. Георгије Орлов (1893–1971), учесник Октобарске револуције, лектор Филолошког факултета у Београду (88);
  92. Миладин Милић (1894–1980), носилац Ордена Карађорђеве звезде са мачевима, лекар (89);
  93. Радивоје Тадић (1894–1972), бактериолог, професор Медицинског факултета у Београду (89–90);
  94. Радомир Вујовић (1895–?), у врху КПЈ и Комитерне, нестао у Стаљиновим чисткама (91–92);
  95. Бранислав Брана Гојковић (1895–?), директор Природњачког музеја у Београду (93);
  96. Властимир Павловић Царевац (1895–1965), маг виолине, шеф Великог оркестра Радио Београда (94);
  97. Властимир Јецић (1895–?), светски виртоуз, свирао је на виолини Амати из 1635. године (95);
  98. Илија Петровић (1895–1942), књижевник, борац Пожаревачког партизанског одреда (96);
  99. Александар Милићевић (1896–1954), директор VIII Мушке потпуне реалне гимназије у Београду (97);
  100. Војислав Вујовић (1897–?), у врху Комунистичког покрета, нестао у Стаљиновим чисткама (98);
  101. Миодраг Марковић (1897–1969), допломата (99);
  102. Михаило Динић (1899–1970), изузетан познавалац фондова Дубровачког архива, академик (99–100)
  103. Душан Недељковић (1899–?), професор Београдског универзитета, члан САНУ, филозоф (100–101);
  104. Гргур Вујовић (1901–?), у руководству Коминтерне, нестао у Стаљиновим чисткама (101–102);
  105. Војислав Дулић (1900–?), генерал-мајор, лекар (102–103);
  106. Миливоје Живановић (1900–1976), бард југословенског и српског глумишта, овенчан Медаљом Станиславског (104);
  107. Владислав Миленковић (1900–1991), новинар и писац, председник Удружења новинара Србије (105);
  108. Лазар Стојановић (1901–1953), народни херој (106);
  109. Боривоје Миладиновић (1903–1977), професор Рударског факултета у Београду (107);
  110. Миленко Стојановић (1903–1975), уредника Гласника југословенског професорског друштва (108);
  111. Милосав Адамовић (1904–1971), борац, посланик у Народној скупштини РС, лекар (109);
  112. Божидар Николић (1904–1958), сликар Босанске Крајине (110);
  113. Константин Атанасијевић (1901–1962), позоришни критичар, уредник листа Време, редитељ (111);
  114. Миодраг Милосављевић (1905–1980), декан Грађевинског факултета, члан САНУ (112);
  115. Миодраг Ал. Пурковић (1907–1976), секретар Српске црквене општине Свети Сава у Лондону, аутор великог броја радова из српске историје средњег века, црквене историје (113);
  116. Митар Папић (1908–1988), добитник награде Завнобих, 27. јулске награде БИХ… (114);
  117. Марко Анаф (1909–2010), професор Медицинског факултета у Београду (114–115);
  118. Мирко Милисављевић (1909–1988), глумац Народног позоришта у Беграду (115);
  119. Милена Павловић Барили (1909–1945), „Све је у Миленином животу изузетно, несвакидашње, почетак, трајање и крај” (116–117);
  120. Павле Савић (1909–1994), председник САНУ, добитник два Ордена француске Легије части и Медаље Ломоносов… (117–118);
  121. Миливоје Станисављевић (1909–?), доцент на Рударско-металурошком факултету у Београду (119);
  122. Исидор Барух (1910–1941), народни херој (120);
  123. Милорад Марјановић (1910–1991), један од пионира џеза у Србији (121);
  124. Слободан Савић (1910–?), пионир Привредног судства у Републици Србији (122);
  125. Јелена Ћирковић (1910–1975), сликарка, графичар и ликовни педагог (122);
  126. Љубисав Војиновић (1911–1989), браничевски епископ Хризостом (123);
  127. Бора Барух (1911–1942), сликар, антифашиста, борац, заточеник Бањичког логора (124);
  128. Божидар Трудић (1911–1989), композитор, професор Музичке академије у Сарајеву (125);
  129. Живојин Ћулум (1911–1991), један од пионира у области соларне енергије (126);
  130. Сава Љубисављевић (1912–1983), успешна борба против туберкулозе – болести сиромашних (127);
  131. Богоје Стевић (1912–?), декан Пољопривредног факултета у Београду (128);
  132. Константин Степановић (1912–?), новинар Политике, уредник „Политикиног забавника” (129);
  133. Боривоје Николајевић (1913–1964), стручњак за саобраћајно, посебно космичко право (129–130);
  134. Војислав Бакић (1914–1991), уџбеник „Породично право” доживео је двадесет издања (131);
  135. Велимир Вељко Влаховић (1914–1975), учесник Шпанског грађанског рата, народни херој (132);
  136. Слободан Гавриловић (1914–1993), сликар, илустратор дечијих књига, уредник „Полетарца” (133);
  137. Божидар Димитријевић (1914–1943), народни херој (134);
  138. Радомир Лукић (1914–1999), утемељивач нових дисциплина из области правних наука, академик, докторирао на Соброни (135);
  139. Властимир Николић (1914–1973), професор Грађевинског факултета, књижевник (136);
  140. Константин Стојановић (1914–1983), од циганске черге, у којој је живео као гимназијалац, до доктора правних наука на Сорбони (137);
  141. Мирослав Јовановић Мима (1915–1943), народни херој (138);
  142. Слободан Нендадовић (1915–?), професор Београдског универзитета, архитектаконзерватор (139);
  143. Бранко Станковић (1915–1989), сликар и ликовни педагог (140);
  144. Стеван Мезеи (1918–1992), научно дело инспирисано војвођанском равницом, члан Војвођанске академије наука и уметности (141);
  145. Дарко Стошић (1918–?), добитник Октобарске награде Београда, експерт УН (ФАО) (141–142);
  146. Богољуб Стојановић Тина (1919–2005), министар финансија, амбасадор у Бразилу (142);
  147. Радмила Трифуновић Хитра (1919–1943), народни херој (143);
  148. Јован Шербановић (1919–1944), народни херој (144);
  149. Бранислав Јанковић (1920–1994), најцитиранији научник из области медицинских наука, имунолог светског гласа (145–146);
  150. Љубомир Петровић (1920–?), професор Шумарског факултета у Београду, заточеник логора у Норвешкој (147);
  151. Сима Симић (1920–1943), народни херој (148);
  152. Бранислав Стефановић (1921–1991), професор Медицинског факултета у Београду, хирург (149);
  153. Манојло Глушчевић (1922–2003), професор универзитета, члан Одељења за друштвене науке Матице српске (149):
  154. Јован Вељковић (1924–?), један од првих југословенских суицидолога (150–151);
  155. Бојана Радојковић (1924–2006), директор Музеја примењене уметности у Београду (151–152);
  156. Петар Стефановић (1924–1999), иницијатор оснивања Академије медицинских наука (1976) и њен члан (152);
  157. Паун Шербановић (1924–1985), дипломата, амбасадор СФРЈ у Шри Ланки, Индонезији… (153);
  158. Драгослав Девић (1925–2017), добитник Вукове награде, професор Музичке академије (153–154);
  159. Јордан Поп Јорданов (1925–?), председник МАНУ, декан ЕТФ универзитета у Београду (154–155);
  160. Бранко Остојић (1925–2001), професор Медицинског факултета, заљубљеник у бокс (155–156);
  161. Зоран Глушчевић (1926–2006), књижевни критичар, преводилац и есејиста (157);
  162. Мирољуб Лазаревић (1926–2011), директор „Политике” (158);
  163. Александар Марковић (1927–1994), аутор више књига о НОР-у у пожаревачком крају (159):
  164. Миодраг Милошевић Друговац (1928–1995), професор Филолошког факултета Скопског универзитета (159–160);
  165. Александар Обреновић (1928–2005), две награде Стеријиног позорја, први уметнички директор Позорја (160);
  166. Миодраг Трифуновић (1928–?), судија Уставног суда, секретар за правосуђе СРС (161);
  167. Драгослав Ђађевић (1929–2020), кореограф, одбојкашки репрезентативац, доктор наука (161–162);
  168. Томислав Тоша Елезовић (1929–2015), виртоуз на хармоници (162);
  169. Радомир Стојановић (1929–?), професор Медицинског факултета у Београду, кардиолог (163);
  170. Петар Џаџић (1927–1996), дописни члан САНУ (163–164);
  171. Богић Бошковић (1930–1991), члан Народног позоришта у Београду (164);
  172. Александар Вељковић (1930–?), директор Института за географију САНУ (165);
  173. Боривоје Довниковић (1930–2022), један од аутора Загребачке школе цртаног филма (166);
  174. Миливоје Милошевић (1930–2020), Милошевићев филм „Де Јонгови” кандидат за Оскара (1980) (167);
  175. Момчило Животић (1931–?), првак драме Народног позоришта у Београду (168);
  176. Бранислав Кршљанин Јовановић (1931–2015), ихтолог, професор Ветеринарског факултета у Београду (169);
  177. Ђорђе Марјановић (1931–?), вокални солиста забавне музике, композитор (170);
  178. Олга Рожђаловска Ацић (1931), интернационални атлетски судија (170–171);
  179. Миладин Весић (1932–?), доктор географских наука (171);
  180. Милосав Мирковић (1932–2013), управник Југословенског драмског позоришта, есејиста… (172);
  181. Милан Ђорђевић (1933–1993), пионир терапије пејсмејкером, државни репрезентативац у одбојци, заљубљеник у фотографију (173);
  182. Сава Јовановић (1933–?), заљубљеник у глуму (174);
  183. Милан А. Миловић (1933–2015), судија Вишег привредног суда РС, аутор око 300 стручних радова и више монографија из области привредног права (174–175);
  184. Градомир Мирковић (1933), редитељ Народног позоришта у Београду (176);
  185. Радуле Милошевић (1933), професор Фармацеутског факултета у Београду (177);
  186. Александар Ивић (1934–1991), професор Правног факултета у Београду (177);
  187. Борислав Милошевић (1934–2013), амбасадор Алжира у Москви (178);
  188. Данило Даниловић (1936–2018), државни репрезентативац, олимпијски кандидат, композитор… (178–179);
  189. Драгослав Јовановић (1937–2014), министар финансија у Влади СРЈ, потпредседник Владе, амбасадор при Европској унији (179);
  190. Слободан Стојановић (1937–2000), књижевник, драматург, професор на ФДУ у Београду (180);
  191. Влајко Стојиљковић (1937–2002), министар Унутрашњих послова (180);
  192. Гордана Арсић Николић (1939), професор Медицинског факултета у Београду (181);
  193. Никола Маленовић (1940), професор Економског факултета у Београду (182);
  194. Милисав Миленковић (1939–2021), добитник Вукове награде, друштвено-политички радник, књижевник (182–183);
  195. Бранислав Брборић (1940–2005), социолингвистичар српско-хрватског језика (183);
  196. Златко Голубовић (1940–1999), певач забавне музике, кантаутор (184);
  197. Слободан Милошевић (1941–2006), председник Републике Србије, председник Савезне републике Југославије, хашки притвореник, преминуо у току суђења (184–185);
  198. Светлана Орлов (1941), професорка Медицинског факултета у Нишу (186);
  199. Славија Сешка Станојловић (1941), новинар загребачког Вјесника, један од оснивача Хелсиншког одбора за људска права у Србији (186–187);
  200. Мирослав Арсић (1942), добитник „Великог печата” Графичког колектива (187);
  201. Мирјана Марковић (1942–2019), професор социологије на Београдском универзитету, оснивач и председник дирекције Југословенске удружене левице (ЈУЛ), члан Руске академије друштвених наука (188);
  202. Мирослав Јеремић (1943–2016), носилац Ордена Витез академске палме за допринос у развоју српско-француске културе и научне сарадње (189);
  203. Слободан Мићић (1943–2019), оснивач прве приватне агенције „Контики” (190);
  204. Ђурђе Перишић (1943–?), добитник Теслине награде, професор emeritus (190–191);
  205. Милутин Благојевић (1944), први добитник награде САНУ из области физике и сродних наука, астрофизичар (192–193);
  206. Ђорђе Ћурчин (1945), генерал-потпуковник (194);
  207. Слободан Вујасиновић (1946), професор Рударско-геолошког факултета Универзитета у Београду, редовни члан Академије инжењерских наука Србије (195–196);
  208. Драган Костић (1947), министар енергетике и рударстзва, доктор правних наука (196);
  209. Даница Марковић Јовановић (1948), доценткиња Медицинског факултета, дечији хирург (197);
  210. Раденко Брборић (1949–2016), пуковник (198);
  211. Момчило Стојаковић (1949–1988), оријентални филолог (198–199);
  212. Ненад М. Павловић (1952), доктор неука, инжењер геологије и технологије (199);
  213. Драги Ивић (1953), члан Скупштине Матице српске (200);
  214. Мирослав Станојловић (1953), професор на Академији за уметност и конзервацију српске православне цркве (201);
  215. Новица Милић (1956), професор универзитета, добитник награде „Момчило Милошевић” за књигу „Политичка наратологија, оглед о демократији” (202);
  216. Наташа Подунавац Тошић (1956–2001), асистент на Грађевинском факултету у Београду (202);
  217. Вукица Ранковић Шрајер (1957), професор на University of Chicago (203):
  218. Небојша Радовановић (1958), професор Медицинског факултета у Београду, редовни члан Академије медицинских наука СЛД (204);
  219. Снежана Радовић Марић (1956), судија Привредног апелационог суда Републике Србије (205);
  220. Миливоје Богосављевић (1959–2022), магистар вајарства, више пута награђивани аутор (206–207);
  221. Зоран Ђокић (1959), струшњак за високотехнолошки криминал (207–208);
  222. Саша Милићевић (1959), учесник реализације пројекта увођења интернета деведесетих година прошлог века (208–209);
  223. Миодраг Митић (1959–2021), носилац националног спортског признања за допринос развоју и афирмацији спорта (210);
  224. Весна Субић (1959), судија Врховног касационог суда Републике Србије (211);
  225. Јасмина Бошковић Здравковић (1956), допринос очувању биодиверзитета поврћа као националног идентитета Србије, цитирана у преко 300 међународних референци (212);
  226. Благоје Митровић (1960), стипендиста аустралијске Владе, philosophy doctor (PhD) (213);
  227. Синиша Русовић (1960), начелник интервентне радиологије Института за радиологију ВМА (214–215);
  228. Весна Кнежевић Предић (1961), професорка на Факултету политичких наука (215–216);
  229. Милан Пешић (1961–2020), онколошки хирург, заљубљеник у борилачке вештине(217);
  230. Мирјана Митровић Стефановић (1961), писац награђиваних романа (218);
  231. Бојан Кекић (1962), савезни и републички народни посланик (219);
  232. Наташа Матовић (1962), професорка Филозофског факултета на групи Педагогија (220–221);
  233. Горан Миленковић (1962), први секретар Амбасаде СРЈ у Турској (221);
  234. Драгана Ристић Мишић (1962), коаутор монографије „Шеста београдска гимназија” (222);
  235. Виолета Б. Јелачић Србуљ (1963), доктор наука, аутор уџбеника из реторике (222–223);
  236. Драгана Митровић (1963), саветница Амбасаде државне заједнице Србије и Црне Горе у Пекингу (2001– 2004), професорка ФПН у Београду (223);
  237. Невенка Бошковић Враголовић (1964), професор ТМФ у Београду, аутор три збирке песама (224);
  238. Марија Радмиловић Рађеновић (1965), гостујући професор на многим светским уневерзитетима, радови цитирани више од 1500 пута (225–226);
  239. Владимир Стојиљковић (1965–2004), професор Правног факултета у Београду (226);
  240. Марија Шијан Митровић (1965–2019), стручњак за пројектни менаџмент и економску дипломатију, заљубљена у кошарку и блуз (227);
  241. Влада Кузмановић (1966), декан (у другом мандату) Грађевинског факултета БУ (228–229);
  242. Драган Петковић (1966), изасланик одбране Републике Србије у Републици Грчкој (230–231);
  243. Гордана Савић Богосављевић (1966), дипломирани инжењер електротехнике (231);
  244. Јасмина Јовановић (1967), професор и продекан за докторске студије Факултета за природне науке Универзитетског колеџа у Лондону (UCL) (232–233);
  245. Милена Здравковић (1969), аутор награђиваног кратког филма Metta Via (233–234);
  246. Леонтина Вукмановић Пат (1970), композитор, текстописац, интерпретатор (234–235);
  247. Ана Кузмановић Тодоровић (1970), доктор наука, ради у Институту за нуклеарне науке Винча (235–236);
  248. Александра М. Миловић Павловић (1970), доцент на Медицинском факултету у Београду, члан Борда за деменцију европске организације за мождани удар, члан Менсе (237–238);
  249. Игор М. Миљановић (1970), професор Рударско-технолошког факултета, члан Менсе (239);
  250. Емилија Шћућуровић Нешовић (1970), редовни професор Универзитета у Крагујевцу (240);
  251. Биљана Бранић Латиновић (1971), доктор наука, професор Филолошке гимназије у Београду (240–241);
  252. Југослав Илић (1962), ванредни професор и управник Клинике за болести зуба Стоматолошког факултета Универзитета у Београду (241–242);
  253. Милан Миливојевић (1971), ванредни професор Универзитета у Београду (242);
  254. Марија М. Миловић Божић (1971), ванредни професор Медицинског факултета у Београду, прва жена начелник операционог блока Клинике за очне болест КЦС, члан Удружења књижевника Србије (243–245);
  255. Владимир Поучки (1971), доктор електротехничких наука (246);
  256. Косра Херман (1972–?), магистар наука и дипломирани инжењер машинства (247);
  257. Љубомир Врачар (1973), доцент на Електронском факултету у Нишу (248);
  258. Дарко Здравковић (1973), доцент на Медицинском факултету у Београду (249);
  259. Јелена Митковић Ћирић (1973), песникиња, копродуцент филма „Седам хиљада душа” (2019) (250);
  260. Данијела Стефановић (1974), познати светски египтолог, професор универзитета, стипендиста Фондације „Хумболт” (251);
  261. Дарко Албуновић (1975), вршилац дужности главног и одговорног уредника Политике (252);
  262. Јелена Николић Крнета (1975), доктор наука, наулни сарадник Института „Винча” (252–253);
  263. Јованка Атанацковић (1976), помоћник министра грађевине Републике Србије (254);
  264. Иван Ђорђевић (1976), носилац престижне ЕУ стипендије „Ercim Fellow” (255);
  265. Ненад Живојиновић (1976), магистарске и докторске студије завршио на Сорбони (256–257);
  266. Ана Јовановић (1976), социолог, докторирала на Нормал уноверзитету у Пекингу (257–258);
  267. Нина Лакић Илић (1976), генетичар, доктор наука (258–259);
  268. Марко Пауновић (1977), доктор наука, економиста у београдској канцеларији ММФ (259);
  269. Зорица Стоимировић Лопичић (1977), мастер на Ecole Centrale de Paris , доктор наука (260);
  270. Катарина Трајковић (1977), објављени радови цитирани више стотина пута (261);
  271. Оливер Тошковић (1977), доцент на одељењу за психологију Филозофског факултета у Београду (262);
  272. Милена Вратоњић (1978), води развој 5G технологије у Qualcomm центру у Силицијумској долини, недавно пласирала чип нове 5G технологије (263–264);
  273. Иван Игњатовић (1979), продекан за науку на Грађевинском факултету у Београду (264–265);
  274. Јован Чудумировић (1979), доцент на Филолошком факултету у Београду (266);
  275. Драган Димитријевић (1980), инжењер ваздухопловства (267);
  276. Марија Станојевић Балтић (1980), доктор техничких наука (267);
  277. Душан Грујић (1981), доцент на Електротехничком факултету у Београду (268);
  278. Милена Марјановић (1981), марински геофизичар, добитник престижне стипендије „Марија С. Кири” (269–270);
  279. Јелена Станисављевић (1981), научник на Институту IRB Barceona (270–271);
  280. Невена Вратоњић (1981), руководилац тимова задужених за сигурност и приватност свих Google система (271–272);
  281. Александар ash Ђуричић (1982), IT стручњак и књижевник (273);
  282. Марина Николић (1982), ванредни професор Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици (274–275);
  283. Милена Петрујкич Петковић (1982), на институту ZIB у Берлину води међународни тим за оптимизацију енергетских мрежа… (275);
  284. Дарко Цвејић (1982–?), доктор електротехничких наука (276–277);
  285. Јована Јовановић Клајић (1983), научни координатор на пројекту Хоризонт 2020… (277–278);
  286. Милош Марјановић (1983), доцент на Рударско-геолошком факултету у Београду (278–279);
  287. Бојан Савић (1983), предавач и истраживач на Кент универзитету у Бриселу… (280–281);
  288. Сергеј Томић (1984), истраживач на Институту за примену нуклеарне енергије, објављени радови цитирани преко 270 пута (281–282);
  289. Милош Никитовић (1985), оснивач и власник компаније портала „Београд ноћу” (282–283);
  290. Марко Петров (1985), стручњак за квантитативне финансије и управљање ризицима (283–284);
  291. Милош Миловановић (1986), доцент на Академији за националну безбедност у Београду (284–285);
  292. Филип Радуловић (1986), доктор наука вештачке интелигенције (285–286);
  293. Марија Ђорђевић (1986), главни сарадник за развој апликативног софтвера у јавном предузећу „Пошта Србије” (286);
  294. Маја Животић (1987), асистент на Медицинском факултету у Београду (287);
  295. Ђорђе Јанковић (1987), ради на Учитељском факултету у Београду (288);
  296. Немања Петрић (1987), капитен Одбојкашке репрезентације Србије (289);
  297. Немања Рујевић (1987), новинар, члан редакције листа „Дојче веле” (290);
  298. Јелена Сикимић (1987), докторирала на Фармацеутском факултету у Тибингену (291);
  299. Јована Милић (1988), научно-истраживачки рад на EPFL униветрзитету у Лозани, америчко Хемијско друштво прогласило је будућим лидером (2019) (292);
  300. Марко Мојсиловић (1988), мастер студије завршио на ЕТН факултету у Цириху (293);
  301. Бојан Стојадиновић (1988), доктор наука, објављени радови према бази SCOPUS цитирани 139 пута (294);
  302. Јелена Арсић (1989), добитница високог признања за говорништво, адвокат (295);
  303. Александар Јевремовић (1989), директор Getinge Group за југоисточну Европу, члан Менсе (296);
  304. Катарина Милошевић (1989), стручњак на пољима аутоматске анализе фотографије и текстуалних података (297);
  305. Александар Пауновић (1989–?), мастер студије завршио на EPFL-u (298);
  306. Сузана Станисављевић (1989), научни сарадник Института „Синиша Станковић” (299);
  307. Александра Арсић (1990), ради на Математичком институту САНУ, бави се активно криптологијом, члан је Менсе (300);
  308. Милица Лилић (1990), доктор наука, хиспаниста, преводилац (300–301);
  309. Никола Пековић (1990), одбојкашки репрезентативац Србије (302);
  310. Саша Швиковић (1990), докторирао на Универзитету у Кембриџу, научни сарадник MRC Laboratory of Molecular Biology, укључен у наставу на Универзитету у Кембриџу (302–303).

„У овом лексикографском делу обрадили смо биографије безмало 310 најумнијих стваралаца, судбином и делом изабраних који су стекла своја место у времену без обзира на његову релевантност и вечну променљивост” (305) наводи се у Слово у закључку (305–306). Иза закључка наведени су извори и литература и биографије ауторa, као и изводи из рецензија и индекси имена.
Професори и ученици Пожаревачке гимназије морају бити поносни на ово остварење, поготову они који су своје име пронашли у овом лексикону. Град Пожаревац мора бити поносан, јер, изнедрио је 18 академика. Лексикон је обогаћен фотографијама и архивским документима која се по први пут објављују не само у локалној историографији , него уопште. Детаљно је описана успешност успешност свих 310 стваралаца. Циљ је да се о успешнима чита и да будуће генерације међу њима нађу своје узоре и идеале. Циљ је и да овај лексикон добије и друго издање , јер је неопходно да скоро сваки ученик Пожаревачке гимназије има свој примерак; циљ је и наставак овог лексикона. Када је реч о структури ове књиге, можда би други део могао бити другачије структуиран. Можда би било добро да се уведу поглавља и да се структура подели на 3 дела: професори Пожаревачке гимназије, ученици Пожаревачке гимназије, и професори и ученици Пожаревачке гимназије – ово би довело до прегледности. Свакако, ово не умањује значај овог подухвата, већ напротив, ауторима треба одати признање због великог уложеног напора и труда који је значајан за све појединце ове књиге, за школу, за град Пожаревац. Уједно, ово је и позив ауторима да наставе са оваквим и сличним значајним монографијама, лексиконима и књигама.

Оставите коментар

Објављено под Uncategorized

Потпуни прелом – роман Растка Јевтовића

СТВАРНО  И  ИМАГИНАРНО

   Размишљамо сваког дана о ономе што је било. Некада наше размишљање досеже  ближу прошлост, а каткад се протеже  дубоко у њу. Сваким даном  време Другуг светског рата нам постаје све даље. Бојимо се да једног дана не постане много много далеко да не падне у заборав. Али, пре него што се то деси, неке сегменте прошлости издвајамо и поново им се враћамо. Тако то раде они који су оставили тамо своје ближње, али и они који се свакодневно сусрећу са сенима мртвих око себе. Оно што се десило, не може се изменити. Историчари и историографија су углавном дали своје одговоре о том, као и о сваком другом времену, али да ли нам је то довољно да наше мисли буду мирне. Многи су ходали  својим малим животима који, на први поглед, нису били  занимљиви као животих оних, који су постали толико препознатљиви у времену и простору да их је сачувало колективно памћење. Но, то свакако не значи да и те, такозване мале људе не треба сачувати од заборава.

    Београд је данас милионски град. У време Другог светског рата био је много мањи, али не мање значајан у европским и светским размерама. Увек је био „капија Европе“ за оне који су долазили или одлазили из њега као „победници“ или „поражени“. Многе војне силе у прошлом веку прошле су кроз овај град. А они, који су у њему живели, могли су да им се „поклоне“ или „приклоне“, јер „сила Бога не моли“, мада постоји и други део ове изреке. У оба светска рата Београд је био под окупацијом, а његови становници делили судбину свог града. Окупатор је у основи био исти, мада је у Другом светском рату имао и идеолошку боју. Идеологија се уселила у наше животе када више није било најважније остварити моћ само силом, већ и уз помоћ идеја. Све остало је историја.

    Растко Јевтовић нас уводи у свој роман «Потпуни прелом» описом неколико ликова које пратимо до краја текста. Упознајемо капетана Вермахта Милера и одмах потом браћу Бору и Љубу Ристић, рођене Београђане, Олега Рјадкина, сина белогардејца и Сарајлију Давида Морена,  момка за кога би се данас рекло да је проблематичног понашања. Све их је спојила љубав према музици. Потом, ту је Ташмајдан и Прва женска гимназија и неколико историјских личности и то жена: легендарна Мага Магазиновић, потом Ита Рина, српске снајке – Бета Вукановић, те супруге Биничког и Скерлића,Мирослава и Клара, а и незаобилазна Лале Андерсен, позната по песми «Лили Марлен». Београд је место њиховог сусрета и простор где ће им се животи укрстити. Пратимо заједнички живот имагинарних ликова и личности за које знамо да су ходале улицама, што и данас постоје,  и тако се враћамо  у прошлост,  поново преживљавајући време окупације у Другом светском рату.  Сви ови јунаци и антијунаци Јевтовићевог романа  имају своје ставове, мане и врлине, али истовремено зраче умешношћу преживљавања тешког времена. Свака од њих чини свој „прелом“ у животу, јер је и време „преломно“.

   То је време за које знамо из уџбеника, фотографија, документарног материјала. Али не слутимо да су и тада људи живели своје животе, који су били испуњени музиком. И то није било која музика, то је џез музика, настала далеко од Београда, у Америци и  која се снагом слободе проширила по целом свету. У ратно време, када бомбе падају и када људски животи тако мало вреде, неко у Београду свира џез. Можда ће неко рећи да то није битно, јер људски живот је безвредна роба, али то сигурно представља победу живота над смрћу, победу слободе над ратном бедом. Животни путеви ликова овог романа се укрштају на подијуму за музику. Неко, ко је ту био присутан као окупатор и  неко ко је био окупиран имају заједничку љубав, а то је музика. Она их спаја и преображава.

  Но, осим џеза,  у овој књизи се представља једна посве оригинална варијанта музике за плес, настала, као и сам тај плес, и мода, што га прати, у Београду раних педесетих година двадесетог века. Добијамо овом књигом један мало познат поглед на прве послератне године, тачније на преокрет који је у нашој средини настао баш на половини двадесетог века. Наглашавам да је то било неколико година пре него што је и званично рокенрол музика, покрет, мода и култура стигла на ове просторе са запада. Из тога произлази да је Београд имао свој аутентични рокенрол пре рокенрола ! И то је заиста изузетно откриће, које захтева право научно истраживање. У том смислу ово штиво може бити врло корисна полазна основа за бављење овом, очигледно народу, недовољно познатом темом.

   Књижевник није историчар, који своје тврдње мора поткрепити историјским изворима. Он може саопштити идеје и поуке које су универзалне својим језиком и стилским фигурама. На читаоцу је да докучи где се фикција и „истина“ додирују. Ако вам се чини да је текст овог дела уверљив, онда је аутор успео да вас стави у контекст свога плана. Треба веровати да ће у сваком, као и у приказаном времену, добро надвладати зло, како би нада постојала. Наш увид да, у времену када је зло ходало и узимало свој данак у рату, постоје мали, наизглед неприметни људи, који могу страшно време да обоје хуманим делима и да, барем на микроплану, споје две стране у рату, избришу идеологију и одживе своје животе, отвара нам хоризонт размишљања да заправо приватни животи појединаца имају кључну улогу за суштину историјских промена. Они можда нису могли да мењају свет из корена, али су смогли снаге да се уздигну изнад тог света како би њихови животи имали смисла и тиме утрли пут за многе друге. Они су негде „преломили“, нама остаје да исто тако „преломимо“ и нађемо смисао наших живота данас. Да ли је он у бављењу музиком? Или у нечем другом? Кренимо у промене !

На Аранђеловдан 2021.

Драгана Мишић

Оставите коментар

Објављено под Uncategorized

Лидија Жарић, Сужањ, Народна библиотека Добој, Добој 2019.

Роман првенац  Лидије Жарић обећава и даје наду да ће књижевност једног дана бити водиља у проучавању и истраживању прошлости. Идеолошки период после Другог светског рата је већ дужи временски период иза нас и тиме се отворио простор да се прошлост сагледа без тог оптерећења. Зато је данас могуће поново оценити период идеолошког рата (како се данас све чешће оцењује Други светски рат)и без идеологије говорити  о четничком и партизанском покрету. Зато треба очекивати и много више историографски дела са овом тематиком. Надајмо се да ће појавом књижевних дела са садржајем попут „Сужња“ бити инспирација историчарима.

Прича  о Бојани Мартић покрива време њеног живота  који је трајао осамдесет седам година. Њено девојаштво и све кроз шта је прошла преплиће се са друштвеним и економским приликама земље у којој је живела. А живела је у више држава, а да се није покренула са Требаве. Требава је планина у североисточној Републици Српској. Ту је река Босна  и град Добој. Читајући дело упознајемо топографију краја који је битан за праћење радње у роману. Простор је био поприште где су се преламале друштвене промене на државном нивоу.

Бојана Мартић није фиктивни књижевни лик. Она је живела и њен живот је садржај овог романа. Образована, млада, лепа, понос своје породице, била је девојка којој се смешила светла будућност. Њена тужна судбина почиње Другим светским ратом. Због почетка рата није се удала за човека свог живота који је био комуниста, а онда због њега доживела хапшење и понижење. Босна је у саставу НДХ тако да и Требава дели судбину усташке државе. Живот на Требави је текао као што су пливале трупине убијених реком Босном. Тежак живот под окупацијом, тешка судбина сваког од њих. Породица Мартић дели судбину времена. Идеја да се преживи тешко време је природно стање, али нова трагедија настаје ослобођењем. Ослободиоце многи нису преживели.

Идеолошке поделе и реваншизам узели су свој данак. Трупине су поново пливале реком Босном. Слобода после Другог светског рата није била слобода за Бојану Мартић. Остала је без оца и брата, само са мајком.  Живот у инат свима две жене које су изгубиле све што су имале у свом животу, претворио се у животарење и чекање краја. Смрт је за њих било олакшање.

Распад државе поново се ваљао преко Требаве. Опет су падале главе, али Бојана није имала шта да приложи од своје крви. Није се удавала и као да је живот био једна велика жалост. Могла је да жали своје и себе. Изгубила је све што је волела. Живот у њој се није јављао. Покушај да нешто промени завршавао се и пре сваког почетка. Остаје питање да ли је довољна сатисфакција рехабилитација оца и брата пред крај њеног живота. Могу ли жртве рехабилитацијом да буду ослобођене кривице без кривице. Многа питања могу да се отворе.

И када дело прочитате до краја, остаје горак укус живота. Бојана Мартић са својима је само једна од многих која је имала тежак живот. Живела га је како је знала и умела. Лидија Жарић нас води кроз роман са истом идејом од првог пасуса – да опише тешку судбину жене коју зна и са којом је у сродству. За њу је Бојана сужањ. А сужањ је синоним за реч роб. И онда се запитамо коме и чему као личности робујемо, чиме смо присиљени да робујемо, имамо ли право да бирамо могућности у животу? Како се то неки „снађу“ и помире своју савест са временом?

Када се вратимо на почетак приче, остаје нам да као народ попишемо знане и незнане сужње. Да не буду само „неки“ који су „били поред нас“, „које је задесила зла судбина“, „нису преживели“… већ да својим именима и презименима сведоче о ономе што их је задесило. Бојана Мартић је овим романом отргута из времена заборава. Бојана Мартић је жена која је живела свој сужањски живот  када су многи мислили да су срећни.

Да бисмо упознали живот Бојане Мартић требало нам је да сачекамо да се пандемија новим вирусом мало стави по контролу.  Издавач овог романа је институција, а не издавачка кућа, тако да његово представљање и приближавање читаоцима иде другим путевима. Надајмо се да ће ти путеви доћи до што већег броја читаоца, а Лидију Жарић инспирисати да нам подари ново дело.

Оставите коментар

Објављено под Uncategorized

ДА ЛИ ЈЕ ИСТОРИЈА ПОНОВО У МОДИ?

Вил и Ариел Дјурант, Поуке из прошлости,Београд, MIBA BOOKS, Београд 2021.

Из опуса Вила Дјуарта[1] ове године појавило се кратка студија Поуке из историје, али и читава колекција његових дела. Неисцрпна је потреба да се прошлост упознаје. Име аутора унапред  даје сигурност да то што читамо представља реалну реконструкцију. И колико нам се чинило да познајемо прошлост увек наилазимо на нове информације и тумачење прошлости.

Поуке из прошлости не пружају реконструкцију догађаја и појава, већ дају одговоре аутора који промишљају о прошлости и историјској науци кроз призму социолошких и филозофских питања. То је однос историје и планете Земље, биологије, теорије раса, карактера, морала, религије, економије, социјализма, власти, рата… Са изнетим ставовима   можете да се не сложита, али када знате да су аутори писали Историју светске цивилизације остаје да добро промислите. Књигу препоручујем онима који нису историчари, али сматрају да знају историју и смело коментаришу историјске догађаје и појаве. Посебно је значајна у промишљању историјских појава попут монархије или републике. Аутори прате појаве кроз време, од антике (Грчка и Рим) до данас кроз већ наведене односе са историјом.

Не чуди потреба издавача да објави дело из прошлог века. Кратко и занимљиво размишљање о прошлости опомиње да историјске појаве настају као резултат друштвених промена. Аутори иду и корак унапред покушавајући да одговоре на питање Да ли је напредак реалан? На ово питање можемо дати одговор као цивилизација, али и као појединци. Да ли је Беконово Знање је моћ реално или превазиђено. Шта смо као цивилизација наследили, а шта остављамо потомцима?

Занимљив текст који сигурно треба прочитати, али и промислити о прошлости, садашњости и будућности!


[1] Вилијам Џејмс Дјурант је амерички писац, историчар и филозоф који је познат по својој једнаестотомној Историји светске цивилизације, објављивао је у периоду 1935 – 1975. Ариел је његова супруга са којом је објављивао своје радове. Добитник је Пулицерове награде (1968).

Оставите коментар

Објављено под Uncategorized

Владо Ст. Маријан, Востани Сербије, Србија 1792-1839, Српска историјска читанка 4/1, Београд 2019.[1]

Тешко је данас рећи да је књига настала из пера аутора, јер се перо  ретко користи, а сигурно се њиме више не пишу књиге. Ова књига је настала „из руку“ аутора који је прегледао бројну литературу коју наводи на крају књиге и која броји 331 библиографску јединицу. Одабрани су делови извора који су примењиви за више потреба: као штиво заљубљеника у прошлост, одабрани извори за проучавање прошлости, моћно наставно средство у школама за предмет историја и материјал за афирмацију историјске науке и штиво које може младе почетнике да уведе у методе истријског истраживања.

Често се поставља питање економске одрживости штампања књига. Можемо само да претпоставимо да је ту дилему имао и Гутемберг када је изумео штампарску пресу. Глобализација, а посебно дигитализација отвориле су нове могућности у разним областима савременог живота. Сигурни смо да и у сегментима оног што је навдено напред постоји економско питање штампања књига. Извори су данас доступнији преко дигитализације грађе много више него у време штамапања и објављивања које је користила струка пре свега.

Владо Ст. Маријан је познат читалачкој публици по издањима хрестоматија. Велики број Историјских читанки користи се већ годинама у настави историје. Хронолошки оне покривају прошлост средњег и новог века и незамењиво су штиво каљко за наставнике, тако и за ученике. Ова хрестоматија најављује делове извора из 19. века, па је очекивати да ће будућа издања покрити цео 19. век. Оно што   не може да „стане“ у уџбеник историје из објективних разлога може да буде допуњено хрестоматијом.

Хронолошки књига је подељена на два дела. Од 1792 – 1815. И 1815 – 1839. године. Конципирана је тако да се нижу делови објављених извора и литературе  и на тај начин читалац прати догађаје и процесе овог периода. Оно што је аутор издвојио, уредно је наведен извор, јасно показује намеру коришћења. Свако може да одабере начин коришћења. Кумулативно читање даје слику епохе и упознаје читаоце са догађајима и процесима. Селективно читање уз помоћ кратких натписа омогућава брзо коришћење материјала.

Кроз промене које настају на Балкану после аутро-турских ратова, Првог и Другог српског устанка, изградње државе, институција, правног уређења и другим питањима упознајемо писце, документа и литературу која обрађује ове теме. Занимљив избор за читаоца, јер се веома лако прелази на нове догађаје и појаве, а време као да тече на тој замишљеној линији времена коју аутор ствара својим одабиром.

Књига је посебно значајна за процес наставе историје у основним и средњим школама. Пружа широки оквир информација и могућност брзог селектовања истих. Текст је оплемењен и кратким сликовним илустрацијама које су у функцији догађаја о коима се говори. Лако се чита, одломци су занимљиви и у функцији текста. Кад се сагледа целина, то је испричана прича Првог и Другог српског устанка, времена када је стварана модерна српска држава, чије тековине данас баштинимо.

Очекује се да аутор настави причу о времену 19. века кроз изворе.


[1] Објављено: Српски књижевни лист за септембар – октобар 2020, 10.

Оставите коментар

Објављено под Uncategorized

Радмила и Милан Миловић, ХРОНИКА ПОЖАРЕВАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ 1862 – 2003. Orion art, Пожаревц 2017, 1164.

32350109_115799212629232_7875070197915189248_n

Давно је  познато да оно што се не запише временом као да се није ни десило. Зато у историографији веома рано срећемо појаву хронолошког записивања догађаја како би се отргли од заборава. Херодот је то јасно истакао стварањем историјске науке. Свака епоха је имала потребу да записује догађаје. Захваљујући томе данас историчари проучавају прошлост и дају свој суд о друштвеним променама. Нису само политичи догађаји у центру историјских истраживања већ и велика лепеза  пратећих  података на основу којих реконструишемо прошлост. У последње време „обичан“, „мали“ човек постаје интересантан за истраживаче јер је његова улога важна у свакодневном животу. У пренесеном смислу то су бројни мали „шрафови“ у сложеним системима, без којих он не функционише.

Човечанство више од пет хиљада година пише. Сачувана су бројна дела из историографије која сведоче о многим друштвеним појавама до данас. Међу најзначајнијим појавама несумљиво спадају школе које су образовале чланове друштва који су били носиоци његовог напретка. Школа је постала институција која је била мерило друштвеног напретка. Њу су чинили учитељи (наставници) и ученици који су давли печат и квалитет те институције.  И нема школе без ова два чиниоца. Друштвени системи и потребе диктирали су наставно градиво предмете, ствара се наставни програм, али и читава мрежа школа. Данас их можемо дефинисати као основне, средње (обухватају гимназије и стручне школе) и факултете, али и као државне и приватне.

Данашња Србија своју државност везује за дешавања у 19. веку, а националну духовност за постојање  у средњем веку. Из тог временског периода српски народ црпи своју духовну снагу који нам је оставио свест о развијеном образовању и писмености. Описмењавали су се сви слојеви становништва, као и мушка и женска деца. У времену када је државност обновљена, владари су показали велику пажњу организацији школског система. У ослобођеном Београду отвара се Велика школа, а међу првим ђацима била су деца виђенијих Срба, али и надарени ученици. Будућа држава свој просперитет повериће генерацијама које је почела да образује.

Политички развитак државе огледаће се и у дешавањима у култури. Поред Велике школе, Лицеја, Друштва српске словесности, почиње да ради позориште, Народни музеј, бројна читалишта и библиотеке. Мрежа школа почиње да се успоставља на простору аутономне државе. Београд гимназију добија 1839. године, а Пожаревац 1862. године. Београд је био престони град и остао у том рангу, а Пожаревац кратко време центар државне администрације и потом регионални центар државе која је настајала. Београд је имао највећи врој становника, а Пожаревац је био одмах иза Београда у време Кнежевине. Пожаревљани много пре него што добију полугимназију, од државних власти тражили су отварање ове школе. Кнез Михаило Обреновић је владар који је своју просветитељску настројеност показао и у Пожаревцу, оснивајући полугимназију.

Читајући дело ХРОНИКА ПОЖАРЕВАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ  аутора Радмиле и Милана Миловића имамо могућност спознавања стасавања Пожаревца као града (какав статус има данас)  центра Браничевског округа и упознавања велике лепезе учених и познатих Пожаревљана који су оставили траг у култури Србије. Вишедеценијско истраживање професорке историје у Пожаревачкој гимназији и судије Пожаревачког суда  дало је слику развитка не само гимназије, већ и Пожаревца уопште.

Дело је подељено на тематске целине пратећи хронолошки принцип све време. То су ЗАХТЕВИ НАРОДА ПОЖАРЕВАЧКОГ КРАЈА ДА СЕ ОСНУЈЕ ГИМНАЗИЈА У ПОЖАРЕВЦУ, ОД ПОЛУГИМНАЗИЈЕ ДО НИЖЕ ГИМНАЗИЈЕ 1862 – 1875 – 1888, ОСМОРАЗРЕДНА ГИМНАЗИЈА 1888 – 1952, ВИША ГИМНАЗИЈА 1952 – 1977, УСМЕРЕНО ОБРАЗОВАЊЕ 1977 – 1987 – 1990, ПОВРАТАК ГИМНАЗИЈЕ У СРЕДЊОШКОЛСКИ СИСТЕМ 1990.  Свако поглавље допуњују прилози који осветљавају епоху која се приказује. То је пре свега објављена богата архивска грађа која је коришћена приликом истраживања. Тако имамо прилику да видимо Указ кнеза Михала о оснивању школе….. ХРОНИКА ПОЖАРЕВАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ садржи и следећа поглавља: ДИРЕКТОРИ ПОЖАРЕВАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ, ПРОФЕСОРИ ПОЖАРЕВАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ, СПОЉНИ САРАДНИЦИ, МАТУРАНТИ ПОЖАРЕВАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ, АДМИНИСТРАТИВНО ОСОБЉЕ, БИЛИ СУ УЧЕНИЦИ ПОЖАРЕВАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ, ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА, СКРАЋЕНИЦЕ, РЕЧИ ЗАХВАЛНОСТИ, БИОГРАФИЈЕ АУТОРА И ИЗВОДИ ИЗ РЕЦЕНЗИЈА. Ови делови као слагалица употпуњују слику живота школе и града. Читајући ово монументално дело можемо да пратимо образовну политику државе, просветно законодавство, друштвено-политички систем који се брзо мењао, али и да сагледмо узроке криза које су потресале државу, а имале своје последице у животу школе.

Указ о оснивању школе кнез Михаило је потписао 26. септембра 1863, а 10. октобра је већ радила. Предавања су почела 1. новембра. Први директор школе био је Димитрије А. Нешић. У свету културе у том времену помињу се још Димитрије П. Нешић и Димитрије С. Нешић.  Аутори књиге су утврдили да је само Димитрије А. Нешић био директор школе и тако разрешили дилему која се појављивала у литеатури ко је био први директор Пожаревацче гимназје од ове три личности. Професор ове школе од оснивања био је и Коста Вујић, професор који је славу педагога стекао у Првој београдској гимназији, нешто касније. Школа је имала „плејаду изузетно стручних, широко обазованих, друштвено и политички ангажованих и амбициозних наставника“. Песник и сликар Ђура Јакшић такође је био  професор ове школе. Крај 19. века обележили су ратови Србије са Турском и Бугарском. У оба рата школа је престајала са радом, а професори су били мобилисани. Како се увећавао број становника у Србији, тако се повећавао и број ученика ове школе. У прва два разреда број ученика је варирао док се у трећем и четвртом устаљивао. То се односило и на број женске деце која се нешто раније појављују у извештајима школе у односу на просветну политику државе. Остало је забележено да је Марија Прендићева била прва жена члан наставничког колектива Пожаревачке (ниже) гимназије. Школа се старала о ученичком здрављу, као и школовању сиромашних ђака оснивајући Фонд за потпомагање сиротних ђака.

Прва школска зграда био је простор старог суда и начелства. То се показало као веома неуслован простор, па се приступило припремама за изградњу наменске зграде. Нова зграда је била пространа, тако да је школа простор делила са Земљоделско-шумарском школом (1872). У овом периоду упознајемо се са деловањем Димитрија Павловића тада ученика четвртог разреда, а касније партијарха СПЦ.

Пут ка осморазредној гимназији такође је био прожет тешкоћама. И пре него је школа прерасла у потпуну гимназију, просветне власти су неколико пута одбиле захтев да се то оствари правдајући се бројним недостацима. Тек када је локална власт обећала да ће помагати школу, добијена је дозвола да гимназија буде потпуна. То је значило да школска омладина није имала потребу да напушта град ради одласка на даље школовање. Са проглашењем Краљевине Србије, школа је добила назив Краљевска српска гимназија у Пожаревцу. Први испит зрелости (данас матура) одржан је од 16 – 24. јуна 1892. године. Наравно данашња матура није ни принето ондашњој. Писмено се радио рад из српског језика, латинског језика, страног јеика (немачког и француског) и математике, а потом се приступало усменом испиту из свих предмета. Тако да данашњи матуранти који имају обичај да кажу „како је матура тешка“ треба да приступе ондашњој матури, односни испиту зрелости, па тек онда да говоре о „тешкоћама“.  Важан моменат у животу школе имало је оснивање литерарне дружине „Развитак“ у септембру 1890. године. Показаће се да је „Развитак“ имао велики утицај на формирање идентитета школе у будућности, али и на стасавање нове генерације пожаревачке интелигенције. У ово време почиње и штампање школских извештаја за сваку школску годину, тако да је Пожаревачка гимназија и по овоме позната, јер у време када то више није била законска обавеза многе школе су напустиле ову праксу а Пожаревачка гимназија је дуго задржавала ову традицију. На овај начин многи догађаји и успеси школе остали су у сећањима и постали део историје пожаревачког школства. Ретка појава у целој Србији било је оснивање школског музеја који ће дужи временски период бити база за прикупљање археолошких остатака који би се иначе изгубили у свакодневном животу. Како професори својом активношћу могу да мобилишу школску омладину налазимо и на примеру рада метеоролошке станице при школи. Радила је и школска књижница, тако да је екстеријер школе био препознатљив по уређеном школском врту.

Законом о средњим школама (1898) школа је постала  шесторазредна гимназија и добила назив „Гимназија кнеза Михаила“. У двадести век ушла је како је то и доликовло, са савременим педагошким методама, где је значајна пажња посвећена настави гимнастике. Посебна пажња посвећивана је упознавању околине кроз пешачке туре које су организоване. Са променом династија успостављена је потпуна осморазредна школа. Двадесети век је донео појаву социјалистичких едеја, „тајно“ друштво „Светлост“,  као и увођење руског језика. Ученици су све активније износили своје ставове о наставном процесу. У догађајима који су уследили ученици и професори показали су висока патриотска осећања учествујући у бројним манифестацијама. У време Великог рата школа није радила, град је био под окупацијом, а неки ђаци Пожаревачке гимназије на школовању у Француској. У периоду између два светска рата школа је била одраз политике новонастале државе.  Као у већини насеља и у згради гимназије је засветлела електрична сијалица. Основано је Соколско друштво. Достојанствено је ожаљен краљ Александар Први Карађорђевић. Школска зграда се проширује дозиђивањем још једног крила. Природни прираштај је допринео да се увећа школска популација, а сам тим и школски простор је постао тесан. То је појава која је карактеристична за цео простор данашње Србије  30-их година прошлог века. Ученик школе био је Миливоје Живановић који је обележио српску и југословенску позоришну сцену између два рата. Ту се школовао и Стеван Милосављевић, будући члан САНУ, као и Милена Павловић Барили, чија су дела превазишла границе наше државе.

Уследио је нови светски рат и поновни период окупације. Држава је спречавала комунистичку активност, али нови светски рат је донео нове тешкоће. Школа је изгубила свој стални простор. Настава је одвијана на више неусловних локација. Просветне власти су интезивирале активност против комуниста. Ослобађањем града створени су услови за нормализацију наставе, али и мобилизацију школске омладине у берби кукуруза у Срему и сечу дрва на Црном врху. На изградњи пруге Шамац – Сарајево пријавило се 332 гимназијалаца. И као у међуратном периоду, нова држава је промовисала себе и кроз образовни систем.

Како је основна школа постајала осмогодишња, тако је гимназија прерастала у средњу школу која је у четворогодишњем школовању пружала најшире образовање. То је концепт образовања који је задржан до данас. Укинута је мала матура, а у гимназији је пооштрен критеријум оцењивања. Школе су добиле Школски одбор и тиме је манифестован нови друштвени систем. За упис у гимназију био је организован пријемни испит. То је значило да су школу похађали само најуспешнији ученици. У духу новог времена школа је добила назив Гимназија „Јован Шербановић“.  Успостављен је нови начин полагања матуре који се састојао у бирању теме домаћег рада, а потом комбинација писаног и усменог испита. У многоме је сличан данашњем начину полагања матуре. А онда се 60-их година прошлог века уводе два смера: друштвено-језички и природно-математички. И то је оно што данас имамо у систему гимназијског образовања, а трајаће до следеће реформе (која је у припреми). У част стогодишњице постојања школа је награђена Октобарском наградом града Пожаревца. У духу времена остварена је  сарадња са гимназијом „Владимир Мајдер Курт“ из Сиска, као и сарадња са гимназијом „Јосип Броз Тито“ из Битоља. Везе су одржавање до несрећног рата на крају двадесетог века којим је нестала држава Југославија. Као врста друштвеног признања за успехе у раду и постигнуте резултате уследио је Орден заслуга за народ са златном звездом (1966/67). Школа је пресељена у зграду Учитељске школе и тако је тачно након сто година напустила зграду која је била наменски грађена за потребе гимназије (1872 – 1972). Нови и шири простор омогућио је рад више научних група, секција и других ваннаставних ативности који су били лична карта ове школе. Школа је додељивла своје награде као: Диплому „Народни херој Јован Шербановић“ и награду „Милан Тадић, секретар СКОЈ-а“. ово показује да је идеолошко деловање обележило овај временски период. Крајем 70-их година прошлог ека уведена је петодневна радна недеља.

Гимназија је нестала из образовног ситема и прерасла у Образовни центар увођењем усмереног образовања. То је донело формирање педагошке службе у школи, нове предмете и нова занимања у школи. Сачувана су броја имена ученика који су захваљујући дипломама и наградама које су додељиване остала записана у школској докумнтацији, а кроз ХРОНИКУ ПОЖАРЕВАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ читамо их и данас. Школовање кадрова за потребе привреде у школу уводи текстилну струку са трећим и четвртим степеном оспособљености, али и одељење музичког усмерења. Када је овај систем напуштен и поново враћене гимназије у школски систем школа је најпре вратила име Гимназија „Јован Шербановић“. Промењен је наставни програм, али су награде и признања из раније епохе остали. Захваљујући томе сачувано је сећање на велики број ученика који су прошли кроз ову школу. Школа није радила у време НАТО бомбардоања (1999). Све друштвене торбуленције имале су одјека у гимназији. То су штрајкови, протести, али и увођење верске наставе, као и грађанског васпитања, освештавање зграде… постављање школског полицајца. Хронологија се завршава школском 2002/2003. годином када је Радмила Миловић отишла з заслужену пензију после четрдесетогодишњег преданог рада професора историје у овој школи.

Свако поглавље ХРОНИКЕ ПОЖАРЕВАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ прате бројни прилози различите садржине. По обиму станица они надмашују обим написане речи. Као такви, они су као жиле куцавице овог рукописа. Дали су душу рукопису који читањем као да оживљава време, људе и догађаје. Са пописаним директорима, наставничким кадром и списковима оних који су матурирали у овој школи, заокружена је прича о Пожаревачкој гимназији. Нова историја ове школе писаће се у будућности од времена када је ова прича завршена.

Рецензију овог капиталног дела потписали су академик Михаило Војводић, проф. др Александар Растовић и Љиљана Јовановић, професор француског језика у Пожаревачкој гимназији.

Последње поглавље БИЛИ СУ УЧЕНИЦИ ПОЖАРЕВАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ најављије нову књигу истих аутора. Овом књигом сачувана су имена свих ученика који су матурирали до 2003. године у овој школи.  Књига је доступна контактирањем аутора или издавача.

 

 

Оставите коментар

Објављено под Uncategorized

Смотра 2018.

 

Оставите коментар

Објављено под Uncategorized

ПРОБОЈ СОЛУНСКОГ ФРОНТА – обележавање стогодишњице од догађаја

Средином септембра 2018. године навршиће се 100 година од пробоја Солунског фронта. Поред државних церемонија и полагања цвећа, важно је да шира популација, посебно школска омладина, буде освешћена о значају овог догађаја. Како у времену када се то дешавало, тако и данас када учимо омладину да негује културу сећања на време Великог рата.

Мото ДА РАТ ЗАУВЕК ОСТАНЕ САМО ИГРА је добар наступ према школској омладини која је окупирана бројним информацијама, апликацијама, дигиталним игрицама и другим садржајима, да се играјући  приближи прошлости, али и остави по страни мобилне телефоне и почне да се сараднички понаша на попришту игре. Играчи на карти која представља фронт постављају „војску“, одређују стратегију и тактику којом ће остварити циљ – освајање „противничког штаба“. Уче кроз картице војне јединице, родове војске и стратегију ратовања и наравно могу да мењају ток историјских догађаја ако успешно бацају коцкицу.

ОШ „Јелена Ћетковић“ је у оквиру обележавања Дана школе омогућила својим ученицима да се упознају са јубилејем који се обележава ове године. Позивани су ученици из неколико школа са Звездаре који су на занимљив, едукативан и забаван начин играли друштвену игру ПРОБОЈ СОЛУНСКОГ ФРОНТА.

Савез борачких организација је креацијом две друштвене игре: ПРОБОЈ СОЛУНСКОГ ФТОНТА и БИТКА НА ДРИНИ дао свој допринос обележавању стогодишњице Првог светског рата. Ученици су показали своју заинтересованост за оваквом врстом едукације и забаве, тако да остаје идеја да се ова мисија шири према што више корисника. Материјал прати узраст ученика: од слагалица до игре стратегија.

Илустрације:

Оставите коментар

Објављено под Uncategorized

Кочићев „Јазавац“ у крипти Храма Светог Саве

На Туциндан у оквиру обележавања Божића у пуној крипти Храма Светог Саве Позориште лектира „Владимир Јевтовић“ извело је дело Петра Кочића „Јазавац пред судом“,

Петар Кочић је писац који је оставио велики траг у српској књижевности. Живео је у времену када су се велике силе смењивале у Босни, а обичан човек мучио своју муку да преживи и сањао сан предака да буде свој на своме. Давид Штрбац је књижевни лик који пролази кроз недаће када велики отимају, а он опстаје захваљујући урођеној снази опстанка. Рекло би се да је свако време погодно да се вратимо Кочићу и његоворм делу.

Кажу да је Кочић ово дело написао за једну ноћ, а оно се исто тако и гледа у једном даху. Снажна прича, актуелна и после више од века како је написана, инспирација је генерацијама да је тумаче. Прво извођење „Јазавца“ било је у Београду у Народном позоришту давне 1905. године, а како је крипта отворена ово би била прва позоришна представа у овом амбијенту. Кочић је умро у Београду, почива на Новом гробљу, тако да изгледа да ни Кочић не може без Београда, као ни Београд без Кочића.

Ово извођење Кочићевог дела потписује Михаило Лаптошевић као редитељ а у улози Давида био је Данијел Ковачевић. Још су играли Владимир Тешовић као судија и Дејан Стојаковић као писар. Доктор и модератор представе био је Дејан Јајчанин.

Оно што је рекао Кочић, а као да се ништа није променило до данас, у светињи као што је овај Храм има посебну јачину:

Ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину

слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас!

Оставите коментар

Објављено под Uncategorized

Владо Ст. Маријан, Србија и Европа у средњем веку, ННК Интернационал, Београд 2017, 446.

WP_20171105_17_47_37_Pro

Из рецензије:

„Историја је егзактна наука. Њена сазнања и домети везани су за писане историјске изворе без којих не бисмо данас знали о многим догађајима. Да не би њихово коришћење и улога били само привилегија појединаца, исте треба објављивати и тако учинити доступним широј читалачкој публици. Објављени ће већ наћи пут до корисника.

Поред тога што историјски извори сведоче о догађајима из прошлости, у наставном процесу у школама имају вишеструку улогу. Развијање интересовања ученика за проучавање прошлости , истраживачки дух и неговање традиције има важну улогу у настави. Стандарди постигнућа ученика и настава заснована на исходима реализују се коришћењем одабраних историјских извора, поред других садржаја. То оправдава потребу истих.

За одабир најрепрезентативнијих извора који се могу користити у наставном процесу најмеродавнији је наставник. Колега Владо Ст. Маријан својим дугогодишњим радом потпуно је квалификован да може направити тај одабир. Период средњег века ученици ће лакше разумети кроз прожимање одабраних текстова из опште и српске историје“

Презентовани извори подељени су у следеће целине:

  • Рани средњи век
  • Формирање феудалног друштва
  • Борба за инвеституру
  • Крсташки ратови
  • Византија
  • Срби у средњем веку
  • Феуфалне државе

На крају је списак коришћењне литературе. Ту је велики број извора, па изволите имплементирајте их у наставу. Колега Владо Ст. Маријан почиње цитатим, а ја бих завршила: „Дете је обично упућено на чулну непосредност, на конкретно опажање и на опажајну конкретност“ (Артур Либерт)

Оставите коментар

Објављено под Uncategorized