Пупинова година !?!

У години обележавања 100 година од почетка Великог рата намеће се потреба обележавања и годишњице рођења великог научника Михаила Идворског Пупина. Србин из Идвора са простора Аустроугарске који је задужио човечанство својим проналасцима остаће упамћен и по улози коју је имао на мировној конференцији у Версају и везама са америчким председником Вилсоном.
Идвор је село у Банату које чува успомену на славног суграђанина. Родна кућа, школа и Дом Михаила Пупина су отворени за посетиоце захваљујући онима који чувају сећање на овог Србина. Треба да упознате једног од њих: учитељ у пензији Драгиша Матић, кога једноставно зову Уча.
Његова прича је пуна детаља из Пупиновог живота. Дошао у Идвор са службом учитеља, ту зарадио пензију и ту и данас живи. Од 1953. године до данас као да живи са Пупином и за Пупина. Госте дочекује испред Пупинове родне куће која је споменик кулуре се пригодном изложбом. Слушајући приче из Пупиновог детињсва, мајци Олимпијади, имате утисак да је наш великан Михаило управо прошао ту поред вас. Кућа је оригинална, намештај је из истог времена, двориште је уређено, а ђерам само што је престао да ради. Ако као гости дођете у пролеће сачекаће вас и роде, а најближа је на бандери преко пута капије.
Наспрам куће српског научника, налази се црквена порта у којој је смештена школа и Народни дом Михаила И. Пупина који је подигао. Здање достојно величине свог задужбинара. Поред њега је здање нешег времена: стакло и гвожђе у прилично лошем стању. Школска зграда је претворена у музејски постор. У једном делу је смештена изложба која је постављена доста давно и тематски је везана за Пупина, а у другом делу је лепа етнолошка збирка, али прилично без уређеног простора.
У том амбијенту поново следи прича нашег Уче. Нове приче, анегдоте, и тако може сатима. Ако имате среће да долазите чешће, увек се изненадите неком новом причом коју нисте чули. И тако откривате Пупина!
Придружујем се онима који сматрају да ову годину треба посветити Михаилу Идворском Пупину!
Придружујем се онима који предлажу да се мост који ће спајати Банат са осталим делом Србије преко Дунава назове именом овог великана. Тиме ћемо му се одужити за све што је учинио да Банат буде део наше државе.
Позивм вас да посетите Идвор и чујете причу о Пупину од сада „легендарног“ Уче!

Ђорђе Михаиловић

Ђорђе Михаиловић чувар нашег сећања и гробова на Зејтинлику.
Када летујете, када идете на ексурзије у Солунском залеђу или вас једноставно пут нанесе, свратите на Зејтинлик, поклоните се сенама предака и будите у друштву овог дивног човека који је ту и када нисте тамо.
Приче се сетимо само када се обележавају годишњице, полаже цвеће у знак савезничких победа или неки политичар учини посeту о којој се у средствима информисања извештава.
Научите вашу децу, ваше ученике да одлазе на Зејтинлик и када то није политички актуелно. Научите их да поштују своје претке, да уче на сваком месту, а посебно да чују причу овог дивног човека. Важно је отићи и пристојно обучен.
Он тамо живи сваког дана са својом породицом. Бди над прошлим временом и сачекује сваког ко се тамо појави. Чућете дивне приче којих нема у уџбеницима, чућете причу нас самих и наше бриге о прошлости. Ако желимо да се то промени и не будемо народ катког сећања, треба и себе да променимо. Сећање на ово тешко време, велико страдање и славне битке српске војске живеће и после нас. То нису били „неки“ војници, то су били наши дедови и прадедови, наши преци. Они имају своја имена, они имају своје потомке. Потомци треба да покажу своје поштовање. Само то.

Уживала сам са групом која је посетила Зејтинлик лета 2013. и придружујем се честиткама. Орден је добио онај ко га је својим несебичним деловањем заслужио! Живео нам дуго и дуго да те још слушамо!

Банатски Страдивари

Знате ли ко је господин са виолином?
То је Јан Немчек.
Ко је Јан Немчек?
Он је градитељ виолина. Гради, поправља, реконструише, свира на виолини!
Живи у Ковачици и његов дом је отворен сваком добронамерном путнику који воли овај инструмент. Госте прима у радионици, прича причу о изради виолине, својим почецима, плановима. Право је задовољство познавати га!
Ковачица је најпознатија по Галерији наивне уметности. Словачка заједница је овде веома бројна. Светску славу је пронела Зузана Халупова, а данас то чуни Јен Немчек. Он је много познатији ван наших граница. У његовој породици уметност је присутна на сваком кораку. Наследио је породичну традицију израде виолина и то преноси на своју унуку.
Сазнаћете где расте дрво од кога се праве виолине, колико је потребно да се напрви виолина, видећете алат са којим ради, можете и да свирате, ако то желите.
Једноставна прича пуна љубави према послу пружиће вам задовољство што сте нешто ново научили и упознали вредног човека.

Владо Ст. Маријан, Повратак грофа од Такова, Прилог историји парламентаризма у Србији, Службени гласник, Београд 2013, 461.

Две године које су обележиле крај 19. века у Србији и одредиле потоње догађаје јесу 1892. и 1893. То су године које су приказане у овом делу. Политичке прилике или „неприлике“, слика Србије и династије Обреновић, Београда и велики број личности које су поменуте јесу садржај ове књиге. Обимна историјска грађа на којој почива овај Прилог историји парламентаризма у Србији је значајна подлога за даље истраживање локалне историје.
Књига је подељена у две велике целине: Девети август 1892. године и Први април 1893. године. Политичке размирице либерала и радикала разрешене су доласком либерала на власт. Обимном архивском документацијом може да се прати како се тај процес одвијао у целој Србији. После абдикације краља Милана успостављена је власт радикала која је била супротна политичким интересима Намесништва. Два политичара обележила су ово време: Јован Ристић и Никола Пашић. Политичка слика се компликује смрћу намесника Косте Протића. Избор трeћег намесника покренуће многе сукобе, јер намесник Јован Ристић није могао да дозволи да за трећег намесника буде изабран Никола Пашић.
Народна радикална странка била је највећа опозиција краљу Милану Обреновићу. После Тимочке буне и рата са Бугарском уследило је доношење новог Устава 1888. године. Краљ је абдицирао, напустио Србију и одрекао се држављанства. Краљ Милан је веровао у свој повратак, као што се на политичку сцену вратио кнез Милош Обреновић после Светоандрејске скупштине. Његов син Александар је био малолетан, па је формирано Намесништво. Странка која је била политички прогањана, на изборима је показала своју политичку снагу. Бивши краљ Милан је из иностранства покушавао је да утиче на политичке догађаје у земљи. Пружао је подршку Јовану Ристићу да раскине са владавином радикала. Девети август је датум када је пала Влада и формирана Влада либерала, који су у Скупштини имали петнаест посланика. Председник Владе Јован Авакумовић је распустио Скупштину, да би на изборима ојачала либералска већина.
Обимна архивска грађа која је презентована илуструје те догађаје и промене које су вршене у локалној власти. Читајући овај део књиге можете да се запитате: да ли се нешто променило у земљи Србији? Променило се много тога, али политички „манири“ као да су остали исти. Дате су промене које су захватиле територију тадашње Србије. Писци локалних историја овде могу наћи своју инспирацију и историјску грађу. Највећи ослонац радикали су имали у општинској власти. Очекивали су да ће Државни савет спречити незаконите промене. Либерали су се оглушили о државни савет и тумачили су закон према својим интересима.
Без обзира на политичке „игре“, либерали нису успели да добију сигурну већину у Скупштини. Дошло је до политичке кризе у коју се уплиће краљ Александар Обреновић на дан 1. априла 1893. године. Тада је извршен државни удар, када је суспендовано Намесништво, а краљ је постао пунолетан, иако то званично није био. Аутор те догађаје презентује кроз архивску грађу. У политичком манервисању учествовао је и бивши краљ Милан, који је политичке партије у Србији користио у својој спољној политици у циљу јачања међународног положаја Србије.
Веома је значајан део који говори о одјецима стране штампе о догађајима од 1. априла 1892. године. Аутор даје цитате који су изашли у: „Одјеку“,“Прони“, „Рускија Вједомости“, „Руски весник“, „Московске Вједомости“, „Ново Време“, Фремден Блат, „Глас Црногораца“, „Гражданин“, „Ефимерис“, „Журнал де Ст. Петербург“, „Фигаро“, „Народни Лист“, Старочешка „Политика“, „Петроградски грађанин“, „Херолд“, „Ђењ“, „Кијевско слово“, „Застава“, „Обзор“, „Нова Слободна преса“, „Журнал де Деба“, „Време“, „Нова Словенска преса“, Пастер Лојд, „Словенски народ“. Ово је штампа која је излазила на простору две велике силе чији су се интереси сукобљавали у Србији. Штампа у Црној Гори је такође обратила пажњу на овај догађај. Словенски свет је поздравио овај поступак краља Александра. Новосадска „Застава“ говори о „Зори која свиће Србији“.
Избори који су одржани за Народну скупштину 18. маја 1893. године само су доказали политичку доминацију радикала. То је прилика да се покаже како се одвијао политички живот у Србији на локалном нивоу. Либерали су прво уз помоћ полиције смењивали радикалну општинску власт и постављали привремену власт до нових избора, а на овим изборима истим средствима служили су се радикали. То је довело до отворених политичких сукоба. А како је то изгледало може се пратити кроз презентовану архивску грађу кроз целу Србију. Какво су упориште радикали имали показали су избори.
Да би осигурао подршку и популарност у држави, краљ Александар је обишао своју државу. Колико је то путовање брижљиво припремљено, може се видети по пажњи која је дата крајевима који су били традиционално везани за Карађорђевиће. Готово као путописац, аутор је приказао овај догађај. Дате су бројне анегдоте са овог пута, као сусрет са Љубом Ненадовићем у Ваљеву, посета Златибору и Кулашевцу (Краљева вода), посета Тополи и оглашавање Петра Карађорђевића са Цетиња о овој посети. Ове догађаје обележио је земљотрес који је „тресао“ целу Србију. Као да је природна појава наговештавала бурне и крваве догађаје који следе.
Књига се завршава освртом на улогу и значај бившег краља Милана Обреновића. Краљево пунолетсво вратиће његовог оца у Србију. Није заобиђена ни краљица Наталија и њен брига за сина. Тада је био и први сусрет са Драгом Машин која ће бити кобна по краља Србије.
Пажњу читаоца може да привуче део који се односи на просветну политику овог времена. Они који су везани за ову друштвену делатност знају за стање у коме се налази данас. Свако може да има свој лични став о томе. Али како је то изгледало у времену које третира књига, аутор приказује овако:
„министар просвете … заступао је становиште да образовање у гимназијама треба да се заснива на изучавању класичних језика, латинског и грчког, и да они буду окосница васпитања у школама“, „указујући на важност и тешкоће професорског позива… да ће законским изменама тежити да достигне јевропску спрему, али и јевропске плате“, „нагласио је да Србија и поред финансијских тешкоћа не сме више да заостаје на просветном пољу“…
После века и нешто више од тога, можемо слободна да се запитамо: Где смо, као народ и држава? И чему треба да тежимо? Како смо развијали парламентаризам и у које сврхе се користи? Између осалог, потражите одговоре и у овој књизи!