Катастрофа или катаклизма

Дешавања протеклих дана не могу да оставе никог равнодушним.

Прво, нећу објавити ни једну слику. Доста је оно што гледамо свакодневно. Природа је показала сву своју снагу, а човек своју маленкост и жељу да преживи. Излишно је сада причати шта би било да је било. А било је то што је било. Сви смо по мало учествовали у томе. Неки су знали како се све вредности урушавају, али нису имали довољно снаге или подршке да о томе говоре још гласније, а неки су то зналачки, стручно и свесно или несвесно радили. И ту смо где смо. Ако из овога не извучемо поуку ући ћемо у исти вртлог, али је питање да ли ћемо изаћи из њега. Да ли ће бити следеће шансе.

Данас у граском превозу мук. Толико је било тихо, да ми је било непријатно. Говорим о раним јутарњим сатима и одласку на наставу. Сви ћуте, чују се само спољни звукови у аутобусу. Сви ћуте, нема добацивања, свађе, коментара и знате шта све може да се чује и види у пуном аутобусу. И тако све време вожње. Питам се да ли су то исти људи који се гурају сваког јутра. Све у савршеном реду, устаје се старијима, сви се некако склањају да не сметају другима.

После превоза следи настава. Гимназијалци су дошли у приличном броју. Мало је било закашњења на први час. Питам се да ли се нешто променило и колико ће та фаза трајати. Спремали су се за контролни из неког предмета. Чак је било и добровољаца да одговарају, донели своје презентације. Самоорганизују се да волонтирају. За ова два дана ужаса као да су одрасли. Они су свесни свега и то је довољно. Остаје ми сумња за коју не знам да ли је оправдана, а то је докле ће то трајати. Зашто нешто што је нормално стање није редовно стање. У ком ланцу настаје прекид? Иста деца, исти родитељи, исти наставници, а имамо различите односе када је на изглед све „нормално“. Касне, извлаче се, измишљају … беже од обавеза и слично, а данас супротно.

Поплаве су биле и биће. Уосталом, тако настају археолошки слојеви. У скоријој прошлости памтимо ледено доба, поплаве, земљотресе и ко зна шта још. И увек је било катастрофално на граници катаклизме. Уништавање, разарање, туга и мук људи. Сећам се кад смо били деца да су нам причали докле је Морава плавила, где су хватали рибу, преживљавали и преживели. Јела се проја данима, крпило се и носило, мучило и састаљало и преживело. После тешког долазе лепши дани. Оптимизам или неписани закони које наслеђујемо и прослеђујемо даље.

Наравно и ва вода ће проћи. Све што дође, мора и да прође. Само да ли смо извукли поуку? Да ли имамо још коју шансу? И ово време ће ући у историју бар по рекордним водотоцима и то само док се не премаше.

За сада је ово само велика катастрофа. Не знам да ли је граматички исправно, да ли термин катастрофа може да има компарацију? Да ли је ово била катаклизма знаће они који буду живели после нас. Ако успемо да се духовно и физички обновимо задржаћемо се само на катастрофи.

Оставите коментар

Објављено под Uncategorized

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s