Радмила и Милан Миловић, ХРОНИКА ПОЖАРЕВАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ 1862 – 2003. Orion art, Пожаревц 2017, 1164.

32350109_115799212629232_7875070197915189248_n

Давно је  познато да оно што се не запише временом као да се није ни десило. Зато у историографији веома рано срећемо појаву хронолошког записивања догађаја како би се отргли од заборава. Херодот је то јасно истакао стварањем историјске науке. Свака епоха је имала потребу да записује догађаје. Захваљујући томе данас историчари проучавају прошлост и дају свој суд о друштвеним променама. Нису само политичи догађаји у центру историјских истраживања већ и велика лепеза  пратећих  података на основу којих реконструишемо прошлост. У последње време „обичан“, „мали“ човек постаје интересантан за истраживаче јер је његова улога важна у свакодневном животу. У пренесеном смислу то су бројни мали „шрафови“ у сложеним системима, без којих он не функционише.

Човечанство више од пет хиљада година пише. Сачувана су бројна дела из историографије која сведоче о многим друштвеним појавама до данас. Међу најзначајнијим појавама несумљиво спадају школе које су образовале чланове друштва који су били носиоци његовог напретка. Школа је постала институција која је била мерило друштвеног напретка. Њу су чинили учитељи (наставници) и ученици који су давли печат и квалитет те институције.  И нема школе без ова два чиниоца. Друштвени системи и потребе диктирали су наставно градиво предмете, ствара се наставни програм, али и читава мрежа школа. Данас их можемо дефинисати као основне, средње (обухватају гимназије и стручне школе) и факултете, али и као државне и приватне.

Данашња Србија своју државност везује за дешавања у 19. веку, а националну духовност за постојање  у средњем веку. Из тог временског периода српски народ црпи своју духовну снагу који нам је оставио свест о развијеном образовању и писмености. Описмењавали су се сви слојеви становништва, као и мушка и женска деца. У времену када је државност обновљена, владари су показали велику пажњу организацији школског система. У ослобођеном Београду отвара се Велика школа, а међу првим ђацима била су деца виђенијих Срба, али и надарени ученици. Будућа држава свој просперитет повериће генерацијама које је почела да образује.

Политички развитак државе огледаће се и у дешавањима у култури. Поред Велике школе, Лицеја, Друштва српске словесности, почиње да ради позориште, Народни музеј, бројна читалишта и библиотеке. Мрежа школа почиње да се успоставља на простору аутономне државе. Београд гимназију добија 1839. године, а Пожаревац 1862. године. Београд је био престони град и остао у том рангу, а Пожаревац кратко време центар државне администрације и потом регионални центар државе која је настајала. Београд је имао највећи врој становника, а Пожаревац је био одмах иза Београда у време Кнежевине. Пожаревљани много пре него што добију полугимназију, од државних власти тражили су отварање ове школе. Кнез Михаило Обреновић је владар који је своју просветитељску настројеност показао и у Пожаревцу, оснивајући полугимназију.

Читајући дело ХРОНИКА ПОЖАРЕВАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ  аутора Радмиле и Милана Миловића имамо могућност спознавања стасавања Пожаревца као града (какав статус има данас)  центра Браничевског округа и упознавања велике лепезе учених и познатих Пожаревљана који су оставили траг у култури Србије. Вишедеценијско истраживање професорке историје у Пожаревачкој гимназији и судије Пожаревачког суда  дало је слику развитка не само гимназије, већ и Пожаревца уопште.

Дело је подељено на тематске целине пратећи хронолошки принцип све време. То су ЗАХТЕВИ НАРОДА ПОЖАРЕВАЧКОГ КРАЈА ДА СЕ ОСНУЈЕ ГИМНАЗИЈА У ПОЖАРЕВЦУ, ОД ПОЛУГИМНАЗИЈЕ ДО НИЖЕ ГИМНАЗИЈЕ 1862 – 1875 – 1888, ОСМОРАЗРЕДНА ГИМНАЗИЈА 1888 – 1952, ВИША ГИМНАЗИЈА 1952 – 1977, УСМЕРЕНО ОБРАЗОВАЊЕ 1977 – 1987 – 1990, ПОВРАТАК ГИМНАЗИЈЕ У СРЕДЊОШКОЛСКИ СИСТЕМ 1990.  Свако поглавље допуњују прилози који осветљавају епоху која се приказује. То је пре свега објављена богата архивска грађа која је коришћена приликом истраживања. Тако имамо прилику да видимо Указ кнеза Михала о оснивању школе….. ХРОНИКА ПОЖАРЕВАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ садржи и следећа поглавља: ДИРЕКТОРИ ПОЖАРЕВАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ, ПРОФЕСОРИ ПОЖАРЕВАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ, СПОЉНИ САРАДНИЦИ, МАТУРАНТИ ПОЖАРЕВАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ, АДМИНИСТРАТИВНО ОСОБЉЕ, БИЛИ СУ УЧЕНИЦИ ПОЖАРЕВАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ, ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА, СКРАЋЕНИЦЕ, РЕЧИ ЗАХВАЛНОСТИ, БИОГРАФИЈЕ АУТОРА И ИЗВОДИ ИЗ РЕЦЕНЗИЈА. Ови делови као слагалица употпуњују слику живота школе и града. Читајући ово монументално дело можемо да пратимо образовну политику државе, просветно законодавство, друштвено-политички систем који се брзо мењао, али и да сагледмо узроке криза које су потресале државу, а имале своје последице у животу школе.

Указ о оснивању школе кнез Михаило је потписао 26. септембра 1863, а 10. октобра је већ радила. Предавања су почела 1. новембра. Први директор школе био је Димитрије А. Нешић. У свету културе у том времену помињу се још Димитрије П. Нешић и Димитрије С. Нешић.  Аутори књиге су утврдили да је само Димитрије А. Нешић био директор школе и тако разрешили дилему која се појављивала у литеатури ко је био први директор Пожаревацче гимназје од ове три личности. Професор ове школе од оснивања био је и Коста Вујић, професор који је славу педагога стекао у Првој београдској гимназији, нешто касније. Школа је имала „плејаду изузетно стручних, широко обазованих, друштвено и политички ангажованих и амбициозних наставника“. Песник и сликар Ђура Јакшић такође је био  професор ове школе. Крај 19. века обележили су ратови Србије са Турском и Бугарском. У оба рата школа је престајала са радом, а професори су били мобилисани. Како се увећавао број становника у Србији, тако се повећавао и број ученика ове школе. У прва два разреда број ученика је варирао док се у трећем и четвртом устаљивао. То се односило и на број женске деце која се нешто раније појављују у извештајима школе у односу на просветну политику државе. Остало је забележено да је Марија Прендићева била прва жена члан наставничког колектива Пожаревачке (ниже) гимназије. Школа се старала о ученичком здрављу, као и школовању сиромашних ђака оснивајући Фонд за потпомагање сиротних ђака.

Прва школска зграда био је простор старог суда и начелства. То се показало као веома неуслован простор, па се приступило припремама за изградњу наменске зграде. Нова зграда је била пространа, тако да је школа простор делила са Земљоделско-шумарском школом (1872). У овом периоду упознајемо се са деловањем Димитрија Павловића тада ученика четвртог разреда, а касније партијарха СПЦ.

Пут ка осморазредној гимназији такође је био прожет тешкоћама. И пре него је школа прерасла у потпуну гимназију, просветне власти су неколико пута одбиле захтев да се то оствари правдајући се бројним недостацима. Тек када је локална власт обећала да ће помагати школу, добијена је дозвола да гимназија буде потпуна. То је значило да школска омладина није имала потребу да напушта град ради одласка на даље школовање. Са проглашењем Краљевине Србије, школа је добила назив Краљевска српска гимназија у Пожаревцу. Први испит зрелости (данас матура) одржан је од 16 – 24. јуна 1892. године. Наравно данашња матура није ни принето ондашњој. Писмено се радио рад из српског језика, латинског језика, страног јеика (немачког и француског) и математике, а потом се приступало усменом испиту из свих предмета. Тако да данашњи матуранти који имају обичај да кажу „како је матура тешка“ треба да приступе ондашњој матури, односни испиту зрелости, па тек онда да говоре о „тешкоћама“.  Важан моменат у животу школе имало је оснивање литерарне дружине „Развитак“ у септембру 1890. године. Показаће се да је „Развитак“ имао велики утицај на формирање идентитета школе у будућности, али и на стасавање нове генерације пожаревачке интелигенције. У ово време почиње и штампање школских извештаја за сваку школску годину, тако да је Пожаревачка гимназија и по овоме позната, јер у време када то више није била законска обавеза многе школе су напустиле ову праксу а Пожаревачка гимназија је дуго задржавала ову традицију. На овај начин многи догађаји и успеси школе остали су у сећањима и постали део историје пожаревачког школства. Ретка појава у целој Србији било је оснивање школског музеја који ће дужи временски период бити база за прикупљање археолошких остатака који би се иначе изгубили у свакодневном животу. Како професори својом активношћу могу да мобилишу школску омладину налазимо и на примеру рада метеоролошке станице при школи. Радила је и школска књижница, тако да је екстеријер школе био препознатљив по уређеном школском врту.

Законом о средњим школама (1898) школа је постала  шесторазредна гимназија и добила назив „Гимназија кнеза Михаила“. У двадести век ушла је како је то и доликовло, са савременим педагошким методама, где је значајна пажња посвећена настави гимнастике. Посебна пажња посвећивана је упознавању околине кроз пешачке туре које су организоване. Са променом династија успостављена је потпуна осморазредна школа. Двадесети век је донео појаву социјалистичких едеја, „тајно“ друштво „Светлост“,  као и увођење руског језика. Ученици су све активније износили своје ставове о наставном процесу. У догађајима који су уследили ученици и професори показали су висока патриотска осећања учествујући у бројним манифестацијама. У време Великог рата школа није радила, град је био под окупацијом, а неки ђаци Пожаревачке гимназије на школовању у Француској. У периоду између два светска рата школа је била одраз политике новонастале државе.  Као у већини насеља и у згради гимназије је засветлела електрична сијалица. Основано је Соколско друштво. Достојанствено је ожаљен краљ Александар Први Карађорђевић. Школска зграда се проширује дозиђивањем још једног крила. Природни прираштај је допринео да се увећа школска популација, а сам тим и школски простор је постао тесан. То је појава која је карактеристична за цео простор данашње Србије  30-их година прошлог века. Ученик школе био је Миливоје Живановић који је обележио српску и југословенску позоришну сцену између два рата. Ту се школовао и Стеван Милосављевић, будући члан САНУ, као и Милена Павловић Барили, чија су дела превазишла границе наше државе.

Уследио је нови светски рат и поновни период окупације. Држава је спречавала комунистичку активност, али нови светски рат је донео нове тешкоће. Школа је изгубила свој стални простор. Настава је одвијана на више неусловних локација. Просветне власти су интезивирале активност против комуниста. Ослобађањем града створени су услови за нормализацију наставе, али и мобилизацију школске омладине у берби кукуруза у Срему и сечу дрва на Црном врху. На изградњи пруге Шамац – Сарајево пријавило се 332 гимназијалаца. И као у међуратном периоду, нова држава је промовисала себе и кроз образовни систем.

Како је основна школа постајала осмогодишња, тако је гимназија прерастала у средњу школу која је у четворогодишњем школовању пружала најшире образовање. То је концепт образовања који је задржан до данас. Укинута је мала матура, а у гимназији је пооштрен критеријум оцењивања. Школе су добиле Школски одбор и тиме је манифестован нови друштвени систем. За упис у гимназију био је организован пријемни испит. То је значило да су школу похађали само најуспешнији ученици. У духу новог времена школа је добила назив Гимназија „Јован Шербановић“.  Успостављен је нови начин полагања матуре који се састојао у бирању теме домаћег рада, а потом комбинација писаног и усменог испита. У многоме је сличан данашњем начину полагања матуре. А онда се 60-их година прошлог века уводе два смера: друштвено-језички и природно-математички. И то је оно што данас имамо у систему гимназијског образовања, а трајаће до следеће реформе (која је у припреми). У част стогодишњице постојања школа је награђена Октобарском наградом града Пожаревца. У духу времена остварена је  сарадња са гимназијом „Владимир Мајдер Курт“ из Сиска, као и сарадња са гимназијом „Јосип Броз Тито“ из Битоља. Везе су одржавање до несрећног рата на крају двадесетог века којим је нестала држава Југославија. Као врста друштвеног признања за успехе у раду и постигнуте резултате уследио је Орден заслуга за народ са златном звездом (1966/67). Школа је пресељена у зграду Учитељске школе и тако је тачно након сто година напустила зграду која је била наменски грађена за потребе гимназије (1872 – 1972). Нови и шири простор омогућио је рад више научних група, секција и других ваннаставних ативности који су били лична карта ове школе. Школа је додељивла своје награде као: Диплому „Народни херој Јован Шербановић“ и награду „Милан Тадић, секретар СКОЈ-а“. ово показује да је идеолошко деловање обележило овај временски период. Крајем 70-их година прошлог ека уведена је петодневна радна недеља.

Гимназија је нестала из образовног ситема и прерасла у Образовни центар увођењем усмереног образовања. То је донело формирање педагошке службе у школи, нове предмете и нова занимања у школи. Сачувана су броја имена ученика који су захваљујући дипломама и наградама које су додељиване остала записана у школској докумнтацији, а кроз ХРОНИКУ ПОЖАРЕВАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ читамо их и данас. Школовање кадрова за потребе привреде у школу уводи текстилну струку са трећим и четвртим степеном оспособљености, али и одељење музичког усмерења. Када је овај систем напуштен и поново враћене гимназије у школски систем школа је најпре вратила име Гимназија „Јован Шербановић“. Промењен је наставни програм, али су награде и признања из раније епохе остали. Захваљујући томе сачувано је сећање на велики број ученика који су прошли кроз ову школу. Школа није радила у време НАТО бомбардоања (1999). Све друштвене торбуленције имале су одјека у гимназији. То су штрајкови, протести, али и увођење верске наставе, као и грађанског васпитања, освештавање зграде… постављање школског полицајца. Хронологија се завршава школском 2002/2003. годином када је Радмила Миловић отишла з заслужену пензију после четрдесетогодишњег преданог рада професора историје у овој школи.

Свако поглавље ХРОНИКЕ ПОЖАРЕВАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ прате бројни прилози различите садржине. По обиму станица они надмашују обим написане речи. Као такви, они су као жиле куцавице овог рукописа. Дали су душу рукопису који читањем као да оживљава време, људе и догађаје. Са пописаним директорима, наставничким кадром и списковима оних који су матурирали у овој школи, заокружена је прича о Пожаревачкој гимназији. Нова историја ове школе писаће се у будућности од времена када је ова прича завршена.

Рецензију овог капиталног дела потписали су академик Михаило Војводић, проф. др Александар Растовић и Љиљана Јовановић, професор француског језика у Пожаревачкој гимназији.

Последње поглавље БИЛИ СУ УЧЕНИЦИ ПОЖАРЕВАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ најављије нову књигу истих аутора. Овом књигом сачувана су имена свих ученика који су матурирали до 2003. године у овој школи.  Књига је доступна контактирањем аутора или издавача.

 

 

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Uncategorized

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s