Роман првенац Лидије Жарић обећава и даје наду да ће књижевност једног дана бити водиља у проучавању и истраживању прошлости. Идеолошки период после Другог светског рата је већ дужи временски период иза нас и тиме се отворио простор да се прошлост сагледа без тог оптерећења. Зато је данас могуће поново оценити период идеолошког рата (како се данас све чешће оцењује Други светски рат)и без идеологије говорити о четничком и партизанском покрету. Зато треба очекивати и много више историографски дела са овом тематиком. Надајмо се да ће појавом књижевних дела са садржајем попут „Сужња“ бити инспирација историчарима.
Прича о Бојани Мартић покрива време њеног живота који је трајао осамдесет седам година. Њено девојаштво и све кроз шта је прошла преплиће се са друштвеним и економским приликама земље у којој је живела. А живела је у више држава, а да се није покренула са Требаве. Требава је планина у североисточној Републици Српској. Ту је река Босна и град Добој. Читајући дело упознајемо топографију краја који је битан за праћење радње у роману. Простор је био поприште где су се преламале друштвене промене на државном нивоу.
Бојана Мартић није фиктивни књижевни лик. Она је живела и њен живот је садржај овог романа. Образована, млада, лепа, понос своје породице, била је девојка којој се смешила светла будућност. Њена тужна судбина почиње Другим светским ратом. Због почетка рата није се удала за човека свог живота који је био комуниста, а онда због њега доживела хапшење и понижење. Босна је у саставу НДХ тако да и Требава дели судбину усташке државе. Живот на Требави је текао као што су пливале трупине убијених реком Босном. Тежак живот под окупацијом, тешка судбина сваког од њих. Породица Мартић дели судбину времена. Идеја да се преживи тешко време је природно стање, али нова трагедија настаје ослобођењем. Ослободиоце многи нису преживели.
Идеолошке поделе и реваншизам узели су свој данак. Трупине су поново пливале реком Босном. Слобода после Другог светског рата није била слобода за Бојану Мартић. Остала је без оца и брата, само са мајком. Живот у инат свима две жене које су изгубиле све што су имале у свом животу, претворио се у животарење и чекање краја. Смрт је за њих било олакшање.
Распад државе поново се ваљао преко Требаве. Опет су падале главе, али Бојана није имала шта да приложи од своје крви. Није се удавала и као да је живот био једна велика жалост. Могла је да жали своје и себе. Изгубила је све што је волела. Живот у њој се није јављао. Покушај да нешто промени завршавао се и пре сваког почетка. Остаје питање да ли је довољна сатисфакција рехабилитација оца и брата пред крај њеног живота. Могу ли жртве рехабилитацијом да буду ослобођене кривице без кривице. Многа питања могу да се отворе.
И када дело прочитате до краја, остаје горак укус живота. Бојана Мартић са својима је само једна од многих која је имала тежак живот. Живела га је како је знала и умела. Лидија Жарић нас води кроз роман са истом идејом од првог пасуса – да опише тешку судбину жене коју зна и са којом је у сродству. За њу је Бојана сужањ. А сужањ је синоним за реч роб. И онда се запитамо коме и чему као личности робујемо, чиме смо присиљени да робујемо, имамо ли право да бирамо могућности у животу? Како се то неки „снађу“ и помире своју савест са временом?
Када се вратимо на почетак приче, остаје нам да као народ попишемо знане и незнане сужње. Да не буду само „неки“ који су „били поред нас“, „које је задесила зла судбина“, „нису преживели“… већ да својим именима и презименима сведоче о ономе што их је задесило. Бојана Мартић је овим романом отргута из времена заборава. Бојана Мартић је жена која је живела свој сужањски живот када су многи мислили да су срећни.
Да бисмо упознали живот Бојане Мартић требало нам је да сачекамо да се пандемија новим вирусом мало стави по контролу. Издавач овог романа је институција, а не издавачка кућа, тако да његово представљање и приближавање читаоцима иде другим путевима. Надајмо се да ће ти путеви доћи до што већег броја читаоца, а Лидију Жарић инспирисати да нам подари ново дело.
abouthistorynow 