Потпуни прелом – роман Растка Јевтовића

СТВАРНО  И  ИМАГИНАРНО

   Размишљамо сваког дана о ономе што је било. Некада наше размишљање досеже  ближу прошлост, а каткад се протеже  дубоко у њу. Сваким даном  време Другуг светског рата нам постаје све даље. Бојимо се да једног дана не постане много много далеко да не падне у заборав. Али, пре него што се то деси, неке сегменте прошлости издвајамо и поново им се враћамо. Тако то раде они који су оставили тамо своје ближње, али и они који се свакодневно сусрећу са сенима мртвих око себе. Оно што се десило, не може се изменити. Историчари и историографија су углавном дали своје одговоре о том, као и о сваком другом времену, али да ли нам је то довољно да наше мисли буду мирне. Многи су ходали  својим малим животима који, на први поглед, нису били  занимљиви као животих оних, који су постали толико препознатљиви у времену и простору да их је сачувало колективно памћење. Но, то свакако не значи да и те, такозване мале људе не треба сачувати од заборава.

    Београд је данас милионски град. У време Другог светског рата био је много мањи, али не мање значајан у европским и светским размерама. Увек је био „капија Европе“ за оне који су долазили или одлазили из њега као „победници“ или „поражени“. Многе војне силе у прошлом веку прошле су кроз овај град. А они, који су у њему живели, могли су да им се „поклоне“ или „приклоне“, јер „сила Бога не моли“, мада постоји и други део ове изреке. У оба светска рата Београд је био под окупацијом, а његови становници делили судбину свог града. Окупатор је у основи био исти, мада је у Другом светском рату имао и идеолошку боју. Идеологија се уселила у наше животе када више није било најважније остварити моћ само силом, већ и уз помоћ идеја. Све остало је историја.

    Растко Јевтовић нас уводи у свој роман «Потпуни прелом» описом неколико ликова које пратимо до краја текста. Упознајемо капетана Вермахта Милера и одмах потом браћу Бору и Љубу Ристић, рођене Београђане, Олега Рјадкина, сина белогардејца и Сарајлију Давида Морена,  момка за кога би се данас рекло да је проблематичног понашања. Све их је спојила љубав према музици. Потом, ту је Ташмајдан и Прва женска гимназија и неколико историјских личности и то жена: легендарна Мага Магазиновић, потом Ита Рина, српске снајке – Бета Вукановић, те супруге Биничког и Скерлића,Мирослава и Клара, а и незаобилазна Лале Андерсен, позната по песми «Лили Марлен». Београд је место њиховог сусрета и простор где ће им се животи укрстити. Пратимо заједнички живот имагинарних ликова и личности за које знамо да су ходале улицама, што и данас постоје,  и тако се враћамо  у прошлост,  поново преживљавајући време окупације у Другом светском рату.  Сви ови јунаци и антијунаци Јевтовићевог романа  имају своје ставове, мане и врлине, али истовремено зраче умешношћу преживљавања тешког времена. Свака од њих чини свој „прелом“ у животу, јер је и време „преломно“.

   То је време за које знамо из уџбеника, фотографија, документарног материјала. Али не слутимо да су и тада људи живели своје животе, који су били испуњени музиком. И то није било која музика, то је џез музика, настала далеко од Београда, у Америци и  која се снагом слободе проширила по целом свету. У ратно време, када бомбе падају и када људски животи тако мало вреде, неко у Београду свира џез. Можда ће неко рећи да то није битно, јер људски живот је безвредна роба, али то сигурно представља победу живота над смрћу, победу слободе над ратном бедом. Животни путеви ликова овог романа се укрштају на подијуму за музику. Неко, ко је ту био присутан као окупатор и  неко ко је био окупиран имају заједничку љубав, а то је музика. Она их спаја и преображава.

  Но, осим џеза,  у овој књизи се представља једна посве оригинална варијанта музике за плес, настала, као и сам тај плес, и мода, што га прати, у Београду раних педесетих година двадесетог века. Добијамо овом књигом један мало познат поглед на прве послератне године, тачније на преокрет који је у нашој средини настао баш на половини двадесетог века. Наглашавам да је то било неколико година пре него што је и званично рокенрол музика, покрет, мода и култура стигла на ове просторе са запада. Из тога произлази да је Београд имао свој аутентични рокенрол пре рокенрола ! И то је заиста изузетно откриће, које захтева право научно истраживање. У том смислу ово штиво може бити врло корисна полазна основа за бављење овом, очигледно народу, недовољно познатом темом.

   Књижевник није историчар, који своје тврдње мора поткрепити историјским изворима. Он може саопштити идеје и поуке које су универзалне својим језиком и стилским фигурама. На читаоцу је да докучи где се фикција и „истина“ додирују. Ако вам се чини да је текст овог дела уверљив, онда је аутор успео да вас стави у контекст свога плана. Треба веровати да ће у сваком, као и у приказаном времену, добро надвладати зло, како би нада постојала. Наш увид да, у времену када је зло ходало и узимало свој данак у рату, постоје мали, наизглед неприметни људи, који могу страшно време да обоје хуманим делима и да, барем на микроплану, споје две стране у рату, избришу идеологију и одживе своје животе, отвара нам хоризонт размишљања да заправо приватни животи појединаца имају кључну улогу за суштину историјских промена. Они можда нису могли да мењају свет из корена, али су смогли снаге да се уздигну изнад тог света како би њихови животи имали смисла и тиме утрли пут за многе друге. Они су негде „преломили“, нама остаје да исто тако „преломимо“ и нађемо смисао наших живота данас. Да ли је он у бављењу музиком? Или у нечем другом? Кренимо у промене !

На Аранђеловдан 2021.

Драгана Мишић