Неко ће некад и ово сматрати важним

Удружење наставника „Доситеј Обрадовић“ је покренуло иницијативу да се достојанствено обележи 100 година од избијања Великог рата у нашим школама. Позвало је наставнике да са својим ученицима осмисле начине рада, подигло је блог http://www.velikirat.wordpress.com и све чини како би се медијски то пренело. Јавила нам се Александра Ребић из Чикага која предлаже оснивање МЕМОРИЈАЛНЕ БАШТЕ ХЕРОЈА СРБИЈЕ 1912 – 1918.
Идеја је веома занимљива и предлажем да се са овим предлогом упознате преко извора: http://www.heroesofserbia.com
Као неко ко предаје историју волела бих да у својој професионалној каријери одржим час испред оваквог споменика, а као Српкиња да своје унуке водим и причам о прошлости која не сме да се заборави.

Видовдански храм

Макета храма који је пројектовао Иван Мештровић, а који није изграђен

Гледате макету Видовданског храма који се налази у Народном музеју у Крушевцу. То је рад вајара Ивана Мештровића који српски народ није до сада изградио. Постојале су иницијативе да се храм подигне, али је увек недостајало новца.
Наши ученици готово да не знају за овај рад Ивана Мештровића. Увек се наводе споменици који сведоче о епохи Југославије, али о овом храму не можете наћи ближе податке. На сајту Глипотеке где су побројани Мештровићеви радови није било података о овом пројекту.
Ако не можемо да градимо споменике, зато што готово редовно, као држава, немамо довољно новца или нечег другог, можемо да подсећамо будуће генерације да ураде оно што претходници нису.
Када вас пут нанесе у Крушевац, посетите Музеј и дивите се овом делу. Замислите како би величанствено изгледао и одредите му место где би стајао! Можда једног дана буде засијао у пуном сјају!

Ђорђе Михаиловић

Ђорђе Михаиловић чувар нашег сећања и гробова на Зејтинлику.
Када летујете, када идете на ексурзије у Солунском залеђу или вас једноставно пут нанесе, свратите на Зејтинлик, поклоните се сенама предака и будите у друштву овог дивног човека који је ту и када нисте тамо.
Приче се сетимо само када се обележавају годишњице, полаже цвеће у знак савезничких победа или неки политичар учини посeту о којој се у средствима информисања извештава.
Научите вашу децу, ваше ученике да одлазе на Зејтинлик и када то није политички актуелно. Научите их да поштују своје претке, да уче на сваком месту, а посебно да чују причу овог дивног човека. Важно је отићи и пристојно обучен.
Он тамо живи сваког дана са својом породицом. Бди над прошлим временом и сачекује сваког ко се тамо појави. Чућете дивне приче којих нема у уџбеницима, чућете причу нас самих и наше бриге о прошлости. Ако желимо да се то промени и не будемо народ катког сећања, треба и себе да променимо. Сећање на ово тешко време, велико страдање и славне битке српске војске живеће и после нас. То нису били „неки“ војници, то су били наши дедови и прадедови, наши преци. Они имају своја имена, они имају своје потомке. Потомци треба да покажу своје поштовање. Само то.

Уживала сам са групом која је посетила Зејтинлик лета 2013. и придружујем се честиткама. Орден је добио онај ко га је својим несебичним деловањем заслужио! Живео нам дуго и дуго да те још слушамо!

Банатски Страдивари

Знате ли ко је господин са виолином?
То је Јан Немчек.
Ко је Јан Немчек?
Он је градитељ виолина. Гради, поправља, реконструише, свира на виолини!
Живи у Ковачици и његов дом је отворен сваком добронамерном путнику који воли овај инструмент. Госте прима у радионици, прича причу о изради виолине, својим почецима, плановима. Право је задовољство познавати га!
Ковачица је најпознатија по Галерији наивне уметности. Словачка заједница је овде веома бројна. Светску славу је пронела Зузана Халупова, а данас то чуни Јен Немчек. Он је много познатији ван наших граница. У његовој породици уметност је присутна на сваком кораку. Наследио је породичну традицију израде виолина и то преноси на своју унуку.
Сазнаћете где расте дрво од кога се праве виолине, колико је потребно да се напрви виолина, видећете алат са којим ради, можете и да свирате, ако то желите.
Једноставна прича пуна љубави према послу пружиће вам задовољство што сте нешто ново научили и упознали вредног човека.

Заборављена и изгубљена прошлост

Моноксил у црквеној порти – село Пољана

Мештани села Пољана су из муља Велике Мораве, која протиче поред села, у време ниског водостаја извадили цео чамац (моноксил). То је издубљено дебло великог дрвета које је служило за пловидбу. Оваква пловила коришћена су у старом веку, приликом досељавања Словена, а и касније када су Османлије владале Балканом. Изостала је даља анализа, одређивање старости и конзервирање чамца. Оно стоји у порти цркве у селу Пољана код Пожаревца и немо сведочи о нашој свакидашњици. У почетку је био атракција на сеоској слави, а касније само немо пропада. Мештани сведоче да река чува још таквих пловила, па је боље да остану конзервирани у муљу, него да угледају светлост и коначно нестану. Сигурније је  у реци и нека тамо и остану за нове генерације које ће откривати прошлост и надамо се боље њоме газдовати.