Архиве категорија: Садашњост

На данашњи дан пре 100 година упућен је ултиматум Србији

Данас је 23. јул 2014.

На данашњо дан пре 100 година је све почело

После једног века, када причају и пишу о Великом рату, потребно је сагледати прошлост, видети садашњост и надати се да не смемо ништа да заборавимо. Атентат се већ десио и сећање на тај догађај смо сви видели, 28.јула је Србија нападнута, али на данашњи дан из ове перспективе је јасно, да је увелико рат започињао. Као народ прошли смо Голготу. Страдање до егзистенцијалног минимума, уништена привреда, рекло би се да „излаза нема“, а онда нова нада са новом државом. Тадашњи регент и потоњи краљ Југославије ствара нову државу која обухвата и оне који су били на страни Антанте и оне који су ратовали на страни Централних сила. Сто година после питате се како је то успело. Стварно: како је то успело да функционише?

Како је функционисало, видели смо. Те државе и других варијанти на исту тему, нема више. Србија је тамо где је била пре 100 година, али у другим границама.  Солунаца нема више, а њихови потомци су живели у бројним државама. Само да се наброје треба времена: Краљевство СХС, Краљевина СХС, Краљевина Југославија, Демократска федеративна Југославија, Федеративна народна република Југославија, Социјалистичка фередативна република Југославија, Савезна Република Југославија, Државна заједница Србије и Црне Горе и на крају Република Србија. Тиме је круг затворен. А они који су све то преживели могу само да се питају: да ли је то могуће? Или да ли је то нормално за један народ?

Сто година после имамо негативан прираштај, одумирање нације, заборављену традицију и латиницу на сваком кораку. Да се којим случајем придигну подигнули (а њих је увелико преко милион) тешко да би препознали своју Србију. Имамо и пуно тога још, а многима можда и није тако суморно јер су се добро снашли у међувремену.

Са скоро век закашњења установљен је државни празник Дан примирја (11.новембар). Дан када се сећамо Великог рата, а у ствари представља датум краја овог рата. Тада је царска Немачка потписала капитулацију. Код нас се симболично користи стилизација Наталијине рамонде на ленти Албанске споменице. Просто је питање колико људи у Србији зна по коме ова биљка носи назив и шта предстабља. Годинама предајем историју и увек је иста дилема: зашто ученици боље знају ко је ским на естради, а тешко усвајају имена владара Србије. Са Немањићима некако се изборимо, а са нововековним се некако носимо. Са њиховим сродницима и супругама је права драма. Како време пролази бојим се да наставници исто тако мало знају своју историју ( не мислим на наставнике историје и делимично српског језика и књижевности). Свака част појединцима који се у овим редовима неће препознати. Просто је невероватно како је република као облик државног уређења избрисала из памћења време монархије. А судбина краљице Наталије је била таква да је била заборављена још за живота.

Наталијина рамонда (Ramonda nathaliae) је ендемска биљка са простора централног Балкана. Биљку је 1884. године у околини Ниша открио др Сава Петровић, дворски лекар краља Милана Обреновића. Заједно са Јосифом Панчићем је описао ову врсту и дао јој име по краљици Наталији.

царство: Plantae
раздео: Angiospermae
(некласификован) Eudicots
(некласификован) Asteridae
ред: Lamiales
породица: Gesneriaceae
род: Ramonda

За ову биљку је карактеристична и појава да и уколико се потпуно осуши може поново да оживи уколико се залије. Ову могућност да се из стања анабиозе поново врате у живот поседује веома мало биљака цветница.  Ramonda nathaliae се налази на списку ретких, угрожених и ендемичних биљака Европе, а у Србији је заштићена законом као природна реткост.

Друга  биљка која се симболиком може везати за ове догађаје је Незаборавак или Споменак (myosotis / fam. Boraginaceae). Стеван Јаковљевић своју „Српску трилогију“ завршава описом ове биљке која треба симболично да представља незаборав Кајмакчалана и оних који се нису вратили у Србију. Данас је просто „непристојно“ ако питате ученике да ли је неко прочитао ово дело. Добро сам написала „неко“ јер се подразумева да се књижевност не чита. Мој ученик који је у осмом разреду читао Јаковљевића је већ увелико завршио факултет. Од тада немам позитиван одговор који постављам свакој генерацији. Али да се вратим на биљку:  Порекло биљке је Европа, расте бујно у компактном жбуну у висини до 30 цм. Цветови су бројни, ситни, петочлани и најчешће плави.

Пре сто година је било јасно да Србија не може избећи рат. Данас се Србија исто тако налази у бројним проблемима.  Није у питању рат, али су проблеми наслеђени, сами их стварамо и ко зна шта нас још чека! Али је симболика потребна: Незаборавак – да се прошлост не заборави и Наталијина рамонда – феникс Србије!

Како ће ова симболика изгледати у учионици где ученици уче историју у Основној школи „Јелена Ћетковић“ објавићу када слика на стаклу буде завршена.

Завршено 10.11.2014.

DSC_0033

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Садашњост

Неко ће некад и ово сматрати важним

Удружење наставника „Доситеј Обрадовић“ је покренуло иницијативу да се достојанствено обележи 100 година од избијања Великог рата у нашим школама. Позвало је наставнике да са својим ученицима осмисле начине рада, подигло је блог http://www.velikirat.wordpress.com и све чини како би се медијски то пренело. Јавила нам се Александра Ребић из Чикага која предлаже оснивање МЕМОРИЈАЛНЕ БАШТЕ ХЕРОЈА СРБИЈЕ 1912 – 1918.
Идеја је веома занимљива и предлажем да се са овим предлогом упознате преко извора: http://www.heroesofserbia.com
Као неко ко предаје историју волела бих да у својој професионалној каријери одржим час испред оваквог споменика, а као Српкиња да своје унуке водим и причам о прошлости која не сме да се заборави.

Оставите коментар

Објављено под Занимљивост, Садашњост

Пупинова година !?!

DSC01778

???????????????????????????????
У години обележавања 100 година од почетка Великог рата намеће се потреба обележавања и годишњице рођења великог научника Михаила Идворског Пупина. Србин из Идвора са простора Аустроугарске који је задужио човечанство својим проналасцима остаће упамћен и по улози коју је имао на мировној конференцији у Версају и везама са америчким председником Вилсоном.
Идвор је село у Банату које чува успомену на славног суграђанина. Родна кућа, школа и Дом Михаила Пупина су отворени за посетиоце захваљујући онима који чувају сећање на овог Србина. Треба да упознате једног од њих: учитељ у пензији Драгиша Матић, кога једноставно зову Уча.
Његова прича је пуна детаља из Пупиновог живота. Дошао у Идвор са службом учитеља, ту зарадио пензију и ту и данас живи. Од 1953. године до данас као да живи са Пупином и за Пупина. Госте дочекује испред Пупинове родне куће која је споменик кулуре се пригодном изложбом. Слушајући приче из Пупиновог детињсва, мајци Олимпијади, имате утисак да је наш великан Михаило управо прошао ту поред вас. Кућа је оригинална, намештај је из истог времена, двориште је уређено, а ђерам само што је престао да ради. Ако као гости дођете у пролеће сачекаће вас и роде, а најближа је на бандери преко пута капије.
Наспрам куће српског научника, налази се црквена порта у којој је смештена школа и Народни дом Михаила И. Пупина који је подигао. Здање достојно величине свог задужбинара. Поред њега је здање нешег времена: стакло и гвожђе у прилично лошем стању. Школска зграда је претворена у музејски постор. У једном делу је смештена изложба која је постављена доста давно и тематски је везана за Пупина, а у другом делу је лепа етнолошка збирка, али прилично без уређеног простора.
У том амбијенту поново следи прича нашег Уче. Нове приче, анегдоте, и тако може сатима. Ако имате среће да долазите чешће, увек се изненадите неком новом причом коју нисте чули. И тако откривате Пупина!
Придружујем се онима који сматрају да ову годину треба посветити Михаилу Идворском Пупину!
Придружујем се онима који предлажу да се мост који ће спајати Банат са осталим делом Србије преко Дунава назове именом овог великана. Тиме ћемо му се одужити за све што је учинио да Банат буде део наше државе.
Позивм вас да посетите Идвор и чујете причу о Пупину од сада „легендарног“ Уче!

Оставите коментар

Објављено под Садашњост

О историји сада

 

Историја је учитељица живота.

Колико смо  до сада научили од наше „Учитељице живота“?

Да ли ученици беже са часова историје или то раде и наставници?

Можемо ли остварити завет наших предака?

То су питања о којима ће се расправљати и о чему ће се писати на овом месту.

Добро дошли!

Оставите коментар

Објављено под Садашњост